Gej strejt alijansi (GSA; Alijansa) je u sredu 2. oktobra 2013. godine prijavljen slučaj sa kakvim se, i pored velikog iskustva u svom radu kada su u pitanju slučajevi nasilja i diskriminacije po osnovu seksualne orijentacije i rodnog identiteta, GSA po prvi put susrela u praksi. Naime, tog dana je broj telefona. Pravne službe GSA pozvao A.A. (22) iz grada u istočnoj Srbiji i prijavio da su njegovog partnera M.M. (29), koji u tom gradu živi zajedno sa njim, u ponedeljak 30. septembra 2013. oteli nepoznati počinioci i odveli ga u nepoznatom pravcu.
A.A. je rekao Alijansi da sumnja da iza toga stoji porodica M.M. koja živi u jednom mestu u Sandžaku, da je slučaj prijavio policiji ali da otetog M.M. još nisu pronašli, kao i da je zabrinut za život svog partnera i da se zato obratio Alijansi za pomoć.
Kako je GSA saznala u razgovoru sa A.A., 30. 09. 2013. je oko 8 časova ujutru na vrata kuće u kojoj žive A.A. i M.M. pozvonio nepoznati muškarac i kada mu je A.A. (koji je tog trenutka bio sam u kući, dok je M.M. bio na poslu) otvorio, ovaj mu je zapretio da će ga „sahraniti“ ukoliko ne sarađuje i odveo ga u jednu od soba. Zatim ga je vezao, okrenuo broj telefona M.M. i naterao A.A. da mu kaže da se hitno vrati kući. Kada se M.M vratio, u kuću je ušao još jedan počinilac i ubrzo zatim su M.M. odveli do automobila koji ih je čekao ispred kuće i u kojima su bila još dvojica počinioca. Jedan od njih se vratio u kuću i ostao sa A.A. do kasnih popodnevnih sati kako ovaj ne bi mogao da pozove policiju, a ostali su odvezli M.M. u nepoznatom pravcu. Počinilac koji je ostao sa A.A. je, nakon što je kasno popodne dobio poziv na svoj mobilni telefon, izašao iz kuće i zapretio A.A. da ni slučajno ne obaveštava policiju ili bilo koga o onome što se desilo.
Međutim, A.A. je slučaj odmah prijavio policiji a nakon dva dana, pošto nije imao informacija o tome šta se dešava, obratio se Alijansi koja je o celom slučaju odmah obavestila Direkciju policije u Beogradu.
Direkcija policije je u komunikaciji sa lokalnom policijom u oba grada preduzela sve neophodne mere kako bi M.M. što pre bio pronađen. M.M. je od strane lokalne policije pronađen nepovređen u petak 4. oktobra 2013. u porodičnoj kući u rodnom mestu, a policija je njega i deo članova porodice odvela u policijsku stanicu da daju izjave. Nakon što je o svemu što se desilo u prethodnih pet dana obavestio policiju, M.M. je došao u Beograd gde ga je sačekao A.A. i gde su o celom slučaju razgovarali sa GSA, koja će na osnovu dokumentacije koju su joj dostavili nastaviti da prati ceo slučaj.
Prema rečima M.M, nakon što su ga oteli iz kuće u kojoj je živeo sa svojim partnerom, trojica otmičara su ga uvela u automobil u kome su ga dvojica od njih sve vreme držala na zadnjem sedištu između sebe, sa savijenom glavom i rukama iza leđa, dok je treći vozio. Kada su posle nekoliko sati stigli na odredište u blizini njegovog rodnog mesta, otmičari su M.M. izveli iz automobila i predali ga određenim članovima njegove porodice koji su ih čekali u drugom automobilu.
Oni su M.M. prebacili u taj automobil i odveli ga u Crnu Goru u jedan verski objekat gde su se zadržali dva dana. Nihovo ubeđenje je, prema rečima M.M, bilo da je on „opsednut“ i da će se određenom verskom službom to i dokazati, a zatim ga i „vratiti na pravi put“.
Međutim, tokom verskog obreda ništa nije ukazalo da je M.M. „opsednut“, te su ga nakon toga vratili u porodičnu kuću u rodnom mestu. Policija je u međuvremenu dolazila u porodičnu kuću da se raspita o M.M. i članovima njegove porodice, međutim od prisutnih ukućana su dobijali informacije da M.M. već duže vreme ne živi u toj kući i da ne znaju gde se nalazi, kao i da su ostali članovi porodice na službenom putu. Policija je u petak 4. oktobra 2013. još jednom došla da proveri da li ima novih informacija, zatekla je M.M. u kući i odvela ga u policijsku stanicu kao i deo članova njegove porodice. Od svih njih je policija uzela izjave, a M.M. je, nakon što je rekao da ne želi više da ostane u rodnom mestu, došao u Beograd. M.M. tvrdi da je njegova otmica naručena od strane članova njegove porodice koji ne žele da prihvate njegovu homoseksualnost.
O celom slučaju postoje još mnogobrojni detalji, ali GSA ne može da ih otkriva da ne bi ugrozila istragu koja je u toku. Na sreću, M.M. nije ozbiljnije fizički povređen, ali se nalazi u konstantnom strahu za sebe i svog partnera da ovako nešto može da se ponovi ili da bi sledeći put neko od njih mogao da izgubi život.
GSA iz tih razloga i zbog ozbiljnosti slučaja, pored toga što zahteva da se neposredni počinioci i organizatori otmice što pre procesuiraju i primereno kazne, traži od nadležnih organa i da se M.M. i A.A. pruži određeni vid zaštite u narednom periodu.
Nažalost, iako je ovo prvi ovakav slučaj koji GSA ima u praksi, ne dešava se retko da porodice LGBT osoba zbog pritiska sredine i netolerantnog društva u kome živimo, predrasuda koje imaju o homoseksualnosti, ali i iz verskih i drugih razloga, pribegavaju fizičkom i psihičkom nasilju i raznim „metodama“ kako bi ih „preobratili“, iako su homoseksualne osobe rođene kao takve i iako homoseksualnost nije socijalnog karaktera tj. ne stiče se tokom života i ne može se promeniti. Mnoge LGBT osobe su se u prethodnih nekoliko godina obraćale za pomoć GSA zbog najrazličitijih problema sa porodicom i onoga što su one u stanju da urade zbog drugačije seksualne orijentacije ili rodnog identiteta svoje dece. Ukoliko se dokaže da članovi porodice M.M. stoje iza svega, ovaj slučaj biće jedan od drastičnih primera koliko daleko može da se ode u neprihvatanju svojih najbližih onakvim kakvi jesu i kako to može da preraste u ozbiljno kriminalno delo kao što je otmica.
GSA apeluje na sve nadležne državne institucije i funkcionere da se što pre posvete sistemskom smanjenju homofobije, povećanju tolerancije u društvu i prevenciji nasilja, pre nego što posledice nečinjenja dovedu do gubitka nečijeg života.
