„Tijana se plašila da ide noću sama. Kad god bi se okupljali, neko bi uvek dolazio po nju i uvek ju je neko pratio kući. Te večeri kada je ubijena možda je prvi put išla sama ulicom u to doba. Ja sam je i te noći pitao da pođe sa mnom da ispratimo drugaricu kući, pa da se zajedno vratimo na igralište.

Međutim, ona nije htela. Rekla mi je da ćemo se naći tamo. I otišla... To je bio poslednji put da sam je video i poslednje što smo jedno drugom rekli“, sa dubokim bolom u očima, netipičnim za dete tog uzrasta, priča za „Alo!“ petnaestogodišnji Stefan L. iz Bajmoka, drug mučki ubijene Tijane Jurić (15) iz Subotice.

- Otkad je nestala, bez prestanka vraćam film u svojoj glavi i pitam se šta bi se desilo da sam krenuo sa njom - dodaje tiho Stefan, koji je, kako su nam njegovi prijatelji ispričali, danima nemo zurio u prazno u šoku zbog saznanja da je Tijana nestala. Kako smo primetili, ovog dečaka, iako svesnog da nema apsolutno nikakvu odgovornost za smrt drugarice, izjeda griža savesti što nije bio sa njom u kobnom trenutku, kada je Dragan Đurić (34), osumnjičen za ubistvo, svojim crvenim „golfom“ prošao bajmočkim naseljem Rata.

- Znam da je sudbina tako htela i da se Tijana našla na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, ali ne mogu da prestanem da razmišljam o tome - dodaje Stefan, kome je Tijana, osim što mu je bila dobra prijateljica, bila i dalja rođaka.

Tijana, inače rodom iz Subotice, svaki drugi vikend i svaki raspust je provodila u Bajmoku, gde žive njeni baba i deda i gde je imala brojne drugare. Deca iz Bajmoka i Tijana bili su složni i vezani jedni za druge, pa su se tako mali Bajmočani organizovali i došli na proslavu Tijanine mature u Suboticu, a i ona je bila kod njih kada su im uručivane diplome po završetku osnovne škole. Zajedno su, sa jednom od nastavnica, bili i na moru u Buljaricama.

- Nema ko je nije voleo. Ona je uvek bila vedra i nasmejana. Nikada nikoga nije uvredila ili rekla nešto loše o nekome. Nikada nije čak ni opsovala. Bile smo veoma bliske. Mnogo sam je volela... Znala sam sve njene tajne i ona moje - kaže za „Alo!“ Milica L. (15), koja je sa bila sa Tijanom tog 25. jula na

fudbalskom turniru u Sportskom centru „Rata“. To isto kaže i njena vršnjakinja Maja I.

- Tiku sam upoznala dok smo još bile male. Moja tetka i njoj dođe neka rođaka, pa smo tako počele da se družimo. Kao mala, ređe je dolazila, ali prethodnih nekoliko godina smo se stalno viđale i postale smo veoma dobre drugarice - priča za „Alo!“ Maja I. (15).

- Nikada u životu se nismo posvađale. Ona nije bila takav tip. Volela je da se šali, ali nikada na tuđ račun. Neprestano smo bile u kontaktu. Kada nije bila u Bajmoku, po ceo dan smo se dopisivale preko „Skajpa“. Neki put smo i u školi, kada nam je dosadno, slale jedna drugoj SMS-ove. Sve to će mi strašno nedostajati - dodaje Maja, koja kaže da otkada je Tijana nestala praktično nije spavala ni deset sati.

- Kada je nestala, danima i noćima smo je tražili. Delili smo flajere sa njenom slikom i lepili plakate. Išli smo svuda, sve do granice... I sada, kada je nađena i sahranjena, ne mogu da spavam. Budim se na svaki šum... Čim nešto šušne, probudim se, skočim iz kreveta i pitam šta se dešava - dodaje ona.

Inače, mala Maja je te užasne večeri kada se zločin dogodio prošla istim putem kojim je prošla i Tijana, samo nepun sat ranije.

- Kad je videla da sam pošla, Tijana me je pitala: „Gde ćeš?“. Ja sam rekla: „Hladno mi je. Idem kući. Čujemo se“. To su bile poslednje reči koje sam joj uputila. Sela sam na bicikl i projurila putem na kojem će ona sat kasnije biti ubijena... Da je onaj monstrum tuda prošao ranije, žrtva bih bila ja - stresavši se od jeze dodaje mala Maja.