Očekuje se da će se budućoj partiji Popovića priključiti članovi i lokalni funkcioneri LDP-a koji su razočarani tom partijom.

Šta se sve pisalo o Vladimiru Bebi Popoviću?

O Vladimiru Bebi Popoviću za nešto više od mesec dana 2005. godine objavljeno je oko 170 tekstova u štampi, pretežno nakon intervjua u emisiji "Insajder". U nekima od njih tvrdi se da je sve što je rečeno istinito, u drugima da je sve laž; ostali tekstovi tvrde da deo Popovićevih tvrdnji predstavlja istinu, a u nekima se zaključujuje da je teško razlučiti jedno od drugoga.

Kako je Blic tadad pisao: "Najbizarniji i, naravno, najzabavniji element izlaganja g. Popovića jeste upravo činjenica da neće biti nimalo lako utvrditi šta je od toga, eventualno, istina a šta samo petarde za retarde". U svakom slučaju njegov intervju privukao je ogromnu medijsku pažnju, a Popović je istovremno osoba čiju je biografiju najveći broj čitalaca ove rubrike želeo da vidi.

Njime su se bavili, osim političkih komentatora, kritičari TV programa, rubrika za osobe koje su u dvehiljaditima postale punoletne ili Glas šumadijsko-pomoravski koji je tada pisao o Popoviću iz mladalačkih dana u Jagodini, a prenosile nacionalne dnevne novine ("Popović je bio veliki šmeker, zavodnik, domišljata i duhovita osoba, za koju nikakva prepreka nije postojala").

Popovićem su se bavili i glavni urednici novina različitih profila. Tako je urednik Vremena pisao: "Ljudska su svedočenja nepouzdana, ali su zato, barem, zanimljiva. Popovićevo svedočenje opisuje ono što se moglo dogoditi, verovatno se mnogo toga i dogodilo, ali širina zahvata, osim što predstavlja ozbiljan lični epski prilog istoriji zemlje koja se raspala a nova nije nastala, predstavlja i glavnu manu njegovog svedočenja i pretvara ga u Filipa Višnjića Sablje; zgodno za uz kamin kad napolju zagudi zima, ali ko, recite mi, veruje da su ona dva vrana gavrana zbilja progovorila."

Komentatori dnevnih listova bili su oštri prema Popoviću, navodeći da se njegov intervju može koristiti kao propagandni spot u kampanji za anti-bebi pilule, dok je Politika objavila kritički komentar pod naslovom "Cena mrtvog prijatelja". Danas je tadad bio podjednako kritičan prema Popoviću. Njegov komentator piše: "Meni sve to sada zvuči kao ponovno prikucavanje eksera u krst", govoreći o Popovićevom prikazu odnosa sa premijerom Đindjićem. Novinarka Nina piše: "Iz Popovića je isijavao opšti gnev... A ljutnju i gnev osećaju i sve nezadovoljniji građani. I njih ljute Amerikanci i njihova često licemerna politika, Haški tribunal, generali i policajci, kriminalci koji još uvek nisu u zatvoru... Zbog toga su mnogi zadovoljni Bebinim povezivanjem svakog sa svakim. Zbog toga, izgleda, ima uspeha makar i naizgled iskarikirani đinđićizam."

Pre ovog, Popović je dao svega nekoliko intervjua: RTS-u u julu 2003, Plejboju u martu 2004. i BiH Danima u jesen 2004.

U intervjuu RTS-u optužio je lidera DSS Vojislava Koštunicu i njegovu stranku da stoje iza kampanje koja se vodi protiv njega i Vlade Srbije. Prema dnevnim novinama koje su izvestile o ovoj emisiji, napadi su počeli 'nakon što su rezultati istrage o ubistvu premijera Zorana Đinđića pokazali da iza tog atentata postoji „jasna politička zavera“ protivnika saradnje sa Haškim tribunalom."

U intervjuu Plejboju o formiranju aktuelne Vlade Popović je tada pričao: "Povratak Miloševića, Šešelja, Đoga, Noga i ostalih junaka Karle del Ponte i Koraksovih karikatura, pokazuje da je trogodišnja hajka protiv prve demokratski izabrane vlade i njenog predsednika reformatora, Zorana Đindića, dovedena do kraja. Srbija se u februaru 2004. godine vraća u mračnu 1991."

Kao šef Biroa za komunikacije u vladi Zorana Đinđića Vladimir Popović je dobio epitet "famozni". I neke izrazite neprijatelje na javnoj sceni, poput Aleksandra Tijanića, koji je u to vreme radio za kabinet predsednika SRJ Vojsilava Koštunice.

Neki, međutim, tvrde da rivalitet između Tijanića i Popovića traje još od kampanje za Demokratsku stranku 1993. godine, oko autorstva slogana "Pošteno". Za vreme dok je bio na funkciji u Birou, neki su Popoviću zamerali da vrši pritisak na medije, ali nije bilo potvrda da se to i događalo; po Tijaniću, to je bio znak da se urednici i novinari plaše.

Ovakve optužbe umnogostručene su u vreme vanrednog stanja, nakon ubistva premijera Đinđića, kada je Popović vodio brifinge za novinare. Medijske kritike na račun Popovića rezultirale su njegovim tužbama protiv nekoliko medija; Popovića je tužio Aleksandar Tijanić, zbog tvrdnje da je bio deo tima za medijsko blaćenje Zorana Đinđića. Popoviću je zamerano i da se suviše poziva na lično prijateljstvo sa Zoranom Đinđićem.

Na novinarsko pitanje: "Šta Vam je kod Đindića imponovalo?", Popović odgovara: "To što je izgledao kao ja, što je govorio kao ja, to što je imao prema gotovo svim životnim stvarima isti odnos kakav sam i sam imao."

Pre angažmana u Birou za komunikacije Popović se bavio marketingom, a po Tijanićevim tvrdnjama i uvozom nafte za vreme sankcija. Za sebe tvrdi da je snob. Studirao je Elektrotehnički fakultet a završio je ekonomski fakultet. Rođen je 1958. godine. Živeo je u Jagodini, Beogradu, trenutno živi i radi u Beču.

Osuđen je na novčanu kaznu od 150.000 dinara zbog klevete protiv bivšeg šefa vojne obaveštajne službe Ace Tomića, na mitingu LDP-a.