Prvi deo
„Krećem, kod tebe sam za pola sata!“, užurbano sam rekla na telefon, dok sam koračala ka izlaznim vratima stana. Slušalice u uši, lokalna radio-stanica i put pod noge!...

Miris zime koja lagano odmiče lebdeo je svuda oko mene... Zamišljeno sam hodala i u glavi pravila rekonstrukciju svojih postupaka i misli. Teško je, sve je lagano izgubilo smisao – (razmišljam) – povratak sa studija, nezaposlenost, emotivna praznina i beskrajna usamljenost, pojmovi koji najbolje opisuju moje trenutno duhovno stanje. Sudbina ili pak životne okolnosti moje egzistencije preko noći su mi promenili status u single, ali sa dodatkom „slomljeno srce“. Sa novom životnom ulogom (statusom) osećala sam se u prvo vreme kao građanin nekog drugog sveta, zauvek osuđenog na melanholiju...

Crveno svetlo na semaforu. Stajem, pri tom menjam stanicu na radiju. Slobodan prelazak preko raskrsnice. Nastavljam put ka željnom odredištu, vodeći u mislima nemi monolog... Gledam prolaznike oko sebe, neki su sami, neki u paru... Kako pobediti samoću, pitam se? Kako nadmašiti samog sebe? Kako ponovo krenuti dalje? Najzad, kako i gde pronaći sreću? Kod sebe ili drugih? Mesecima nisam pronalazila način kojim bih svoje biće udostojila iskoraka iz sete...

Muziku na trenutak prekida zvuk SMS-a. Čitam tekst: „Kupi nešto slatko...“ Uz osmeh nastavljam dalje, smišljajući koji ću slatkiš da kupim. Ulazim u prodavnicu. Uzimam čokoladu. Njen veličanstven ukus uvek prija i donosi osmeh na lice. Nastavljam put. Još malo i stižem... Kako se približavam poznatoj kući, lagano me obuzima osećaj euforije i topline. Zagrljaj koji unosi mir i sreću uskoro će mi biti podaren, a svojim lekovitim delovanjem čini da moja duša i telo budu oporavljeni iz dana u dan. Tako će biti i večeras. Zvonim na vrata. Otvaraju se... Osmeh, zagrljaj, uz reči:
- Ajde, upadaj, ohladila sam vino!
- A ja sam kupila čokoladu - odgovaram Neveni.

Drugi deo
Ulazimo u lokalni kafić. Biramo sto pored zida. Ambijent je obgrljen crvenkastocrnom nijansom svetla sa primesama sivkastog dima cigareta. Zvuci muzike koja baš ne prija uhu prolamaju se oko nas. Prilazi konobar. Naručujem pivo. Nevena uzima rakiju. Počinje priča. Ja zagovaram teoriju da sve prave ljubavi moraju biti tužne, kao što peva Balašević, dok je Nevena mišljenja da sve što je okončano - nije ni suđeno. Priznajem, mom ranjenom nervnom sistemu i te kako prija njena teorija i upravo mi vraća samopouzdanje i veru u život. Smejemo se. Palimo cigarete. Razgledamo ljude oko nas. Za stolom preko puta sedi grupa neinspirativnih muškaraca koji opijeni lome čaše i prave nesnosnu buku. Praktično rasteruju posetioce. Konabar ih opominje već nekoliko puta. Iza nas su neki momci i devojke, neprimetni su, stopljeni su sa enterijerom. U prvom delu kafića, tek poneki lik se ukaže. Tu je i konobar. Sve je pasivno. Sveopštu sliku pasivnosti prekidaju momci koji lome čaše. Suviše raspoložene (i već zagrejane pićem koje smo popile pre grada i ovim pićem sada) odlučujemo da napustimo lokal. Međutim, slučajnost – najviši princip u prirodi, odlaže naš odlazak...

„Zdravo, da li biste prešle kod mog druga i mene za sto, da ne sede razdvojeno momci i devojke?“, upitao nas je momak kog sam poznavala, što bi se reklo, iz grada. Gledam u Nevenu. Zatim u momke preko puta, koji i dalje lome čaše i sve su glasniji. U čašama nam je ostalo još malo pića... Sedamo za njihov sto. Upoznajemo još jednog momka – V. Prijatnog je izgleda, konstatujem u sebi, ali nemam pretenzija ka njemu i muškarcima uopšte, ovih dana. Razgovaramo, smejemo se, pijemo. Zatim odlazimo u prostorije lokalnog radija, koji sam slušala baš ove večeri na putu do Nevene. Nastavlja se druženje, upoznavanje. Bliži se odlazak kući. V. me prati. Dok prelazimo most, kaže mi da ne pamti kada je devojku pratio do kuće. U meni taj iskaz izaziva neprijatnost. Odlučujem da mu poželim još jednom laku noć putem SMS-a i izvinim se što je pešačio zbog mene. Pisamce na ekranu. Otvaram poruku. Tekst: „Majice, sad ležim u krevetu i razmišljam koliko bi bilo lepo i nestvarno kada bi se još večeras javila.“ Misli mi prelaze lagano na drugi kolosek. Obuzima me osećaj topline oko srca. To mi se već mesecima ne događa. Zaspala sam. Sutradan još jedna poruka. Prekosutra isto. I tako, dan za danom, V. i ja smo se sve više upoznavali... Ugovaramo izlazak, samo nas dvoje...

Treći deo
Koncert grupe „Van Gog“, Takovo, kod Gornjeg Milanovca. V. i ja se zabavljamo već nekoliko meseci. Vratio mi je osmeh na lice i ljubav u srce. Imao je razumevanje za moj nerazum i za moje početno nepoverenje u spoj dva bića. Volim ga...
Mesečina je lagano obasjavala proplanak na kojem smo uživali u taktovima muzike. Letnji povetarac je milovao naša lica, dok smo lagano ispijali pivo i njihali se u ritmu muzike. „Rekla je stani, nisam znao kako...“ zvuk dopire sa bine...
„Voleo bih da ostarimo zajedno“, odjednom je V. izustio...
Osećaj uzbuđenosti, sreće i prijatnosti obuzeo je celo moje biće, od tabana do temena, na milione žmaraca me je prožmalo...
„I ja“, odgovaram bez trunke premišljanja...

Četvrti deo
„Idemo oko 13 časova da biramo venčanicu“, rekoh svojoj kumi – Neveni.

Peti deo
Sve je došlo na svoje mesto. Ipak, prave ljubavi ne smeju biti tužne. One su izvor sreće, konstantnog smeha i podrške. Pronašla sam pravu ljubav, a to je jedini i iskonski recept za sreću. I, naravno, prijatelji, sa kojima je lakše preboleti ono što je bilo loše i krenuti napred. Ovu biografsku priču o sreći posvećujem mojoj najvećoj ljubavi Vladu i najboljoj prijateljici Neveni.