Dragan Ambrozić, umetnički direktor Doma omladine Beograda, unuk čuvenog dunavskog alasa Ivana Ambrozića, inače naslednika još čuvenijeg Dragoljuba Bogdanovića, koji je bio jedan od poslednjih pravih ribara sa Dorćola, podelio je s nama uspomene na ta vremena, koje su pretočene u monografiju „Dunavski ribari sa Dorćola i porodica Bogdanović“ i izložbu „Dunavski alasi“.

Bogdanovići su nekada bili porodica sa društvene margine, ali ih je ribarstvo izdiglo. Slobodno bi se moglo reći da ih je Dunav izbacio na površinu. Čak toliko da je Draganov pradeda Dragoljub tridesetih godina 20. veka bio savetnik u Ministarstvu poljoprivrede. Tadašnje ribarske zadruge bile su jake zahvaljujući njima, pa su postali jedna od najčuvenijih alaskih porodica u Beogradu.

- Nekada su na Dorćolu postojale ribarnice i druge ribarske prodavnice. Naša porodica je, pored slave Svetog Jovana, slavila i alasku - Svete apostole Petra i Pavla. Otac Đorđe je sa dedom izlazio na vodu. Bio je to krvav rad, a jedini način za opstanak bila je saradnja alasa. I Dunav je bio drugačiji, ali se promenio posle izgradnje Hidroelektrane „Đerdap“. Bilo je čak i jesetre i morune. Sećam se da je jednom uhvaćena moruna od čak 120 kilograma. Reka je tada bila mnogo bogatija - priseća se Dragan priča svog oca.

Ribarske zadruge su između dva svetska rata, kako kaže, bile izuzetno organizovane. Tim poslom nije mogao da se bavi bilo ko, već je bilo neophodno položiti izuzetno zahtevan ispit. Princ Đorđe Karađorđević je obožavao alase i često se s njima družio i pomagao im. Ali, nakon Drugog svetskog rat,a sve je nacionalizovano, pa su se posle 1950. raspale i ribarske zadruge, a alasi su polako počeli da odlaze u istoriju.

Dokumentacija je mahom uništena, ali su ostale porodične uspomene, poput onih koje je sačuvao Draganov otac Đorđe. Iako im je kuća izgorela u šestoaprilskom bombardovanju 1941, uspeli su da sačuvaju neke stvari, poput poslednjeg pazara od 5. aprila, bakine torbice sa šminkom i drugih sitnica.

Kako kaže naš sagovornik, njegova porodica je godinama pokušavala da učini nešto po pitanju očuvanja sećanja na stare alase, a onda su sreli dr Dušicu Bojić, savetnicu u Istorijskom muzeju Srbije. Nakon dve i po godine rada, Dušica, Dragan i njegov brat uspeli su da naprave monografiju i izložbu.

Ona im je pokazala i predivne artefakte iz tih vremena, od prepariranih riba, među kojima je i som od čak 130 kilograma, preko starog alaskog pribora i alata, čamaca, čuvarki i mreža, do predivnih fotografija.