- Pekara od koje sam izdržavao troje dece i suprugu je sada ruševina, u njoj je voda bila metar i po visine. U lokal više ne smem da se vraćam, propao je pod i rizično je da se bilo šta radi. Objekat je iz 1892. godine i ovo je najstarija pekara u gradu, a sada je od nje ostala samo ruševina - priča kroz suze Zoran i dodaje da ne zna šta će dalje u mrtvom gradu.

 
- Sve kuće su pune mulja. , moramo da peremo zidove, podove, pa tek kad se osuši da vidimo šta ćemo dalje. Od svih stvari koje sam imao, ostala mi je samo kuhinja sa poplavljenim donjim delovima koje ću morati da sačuvam dok ne skupim novac da kupim novu. U supruginoj i mojoj sobi je bio bračni krevet i veliki regal, u dečjoj sobi su bila tri kreveta, za dve ćerke i sina, regal sa njihovim stvarima, radni sto, njihove knjige, crteži, igračke i sitnice koje su voleli... Ovaj crtež na zidu su crtala moja deca, ali sada će sve to morati da se skida do maltera. Kuće ne mogu za manje od dva meseca da se dovedu u red. Problem je što tek treba da se utvrdi koliko je boravak u njima štetan za zdravlje. U ovim kućama treba da žive mala deca – priča zamišljeno Zoran i sa suzama u očima gleda u zidove dečje sobe:

- Sada sam odvojen od supruge i dece. Oni su kod brata u Leštanima, a ja sam ovde kod rođaka na suvom. Bratovljeve ćerke su kod sestre u Kaluđerici. Mi smo morali da ostanemo da bismo preko dana dolazili da vidimo šta možemo da uradimo. Najteže mi je što nemam ni posao sada, nemam ništa - priča zamišljeno Zoran. U dvorištu njegovog brata Dragana u toku je radna akcija, svi su se skupili i čiste redom.

Žene peru sudove, muškarci podove. I pored sve muke, neke optimizam još nije napustio. „Jeste li poneli metle, četke? Ovde je radna akcija“, dočekuje nas Dragan i nastavlja: „Najbitnije je da ceo grad dobije struju i vodu, i da ljudi počnu da rade. Nisam verovao da će ovoliki nivo vode da bude. U poplavama 1981. voda nam je došla do kapije i nisam mogao da idem u školu. Očekivao sam da će i sad tako biti, ali ovo što se desilo nisam mogao ni da zamislim“, priča Dragan i dodaje:

- Struju još nemamo, voda nam je jutros stigla. U Zvečki niko nije bio, niko ništa nije preduzeo. Realno mislim da lokalna vlast nije znala šta se sprema, ne podržavam ih, ali niko ih nije obavestio o tome šta će se dogoditi. Sektor za vanredne situacije je odgovoran za ovo. Oni su morali da znaju šta će se desiti i da hitno narede evakuaciju dva dana pre katastrofe. Ovde kod nas su napravili neku branicu, ne znajući šta ide ka našem gradu. Bio sam na brani tog jutra oko pola četri. Video sam da su se okupili neki ljudi, doterali mašine, ali niko nije očekivao da će voda tom brzinom da šiklja. Koliko je ljudi samo iznenadila na spavanju. Ljudi koji žive u glavnoj ulici preko puta moje radnje su spavali u trenutku kada su poplavljeni. Pitanje je koji je procenat živih ljudi među onima kloji su nestali.

 
Zoran i pored svega što je video nije bio svestan kolika je opasnost:

- Ja sam tu noć radio u pekari. Pre nego što sam došao kući, išao sam da spašavam ljude oko pekare. Kada sam izvukao neke, podelio sam hleb. Krenuo sam iz pekare kada me je žandarmerija oterala rekavši da bežim, da nisam svestan šta ide ka nama. Sa obe strane je nadolazila voda u glavnu ulicu. Došao sam kući kada je voda već sve potopila. Iz tri puta sam uspeo da izvučem deci neke stvari. Vukli smo komšijine svinje kroz vodu, ali našu nismo uspeli da spasemo zato što se tog jutra oprasila i nije dozvoljavala da priđemo prasićima i njoj.