Kako se približavate Kolubarskom mostu, imate osećaj kao da ulazite na teritoriju gde vlada ratno stanje. Policija i žandarmerija su svuda, ali na ulicama nema šetača, u radnjama nema prodavaca, pekare su bez hleba, možete videti samo polomljene izloge i prazne radnje... Na početku glavne ulice se nalazi najstarija pekara u gradu koja polako postaje ruševina, a njen vlasnik, pekar Zoran Nikolić stoji ispred i tužno gleda ostatke onoga što je imao i od čega je živeo...

- Od moje pekare nije ostalo ništa, u njoj je voda bila 1.5 metar visine. Objekat je iz 1892. godine i ovo je najstarija pekara u gradu, a sada je od nje ostala samo ruševina. U ovaj lokal više ne smem da se vraćam, propao je pod i rizično je da se bilo šta radi. Uništena mi je zidana furuna, peć je počela da propada, sve radne table i vitrine su polomljene i izbačene – priča sa suzama u očima Zoran koji ne zna šta će dalje u mrtvom gradu:

- Bilo je potopljeno pola sela, nas je ovaj kanal poplavio. Ovde ima još dosta vode, ona može pumpama da se izvuče, ali opština još ništa ne preduzima. Sad je svuda oko nas smrad, fekalije, mrtve životinje. Ispred kuće smo imali 30 metara spakovanih drva za pekaru, ali sve je to voda odnela. Brat i ja smo živeli od svojih pekara, ali sada ni jedan lokal nije u funkciji – kaže Zoran i dodaje:

Sve ono što je porodica Nikolić sticala godinama, sada više nije za upotrebu.

Dvorišta su puna stvari izbačenih iz kuća u kojima je ostao samo mulj:

Problem je što tek treba da se utvrdi koliko je boravak u njima štetan za zdravlje. U ovim kućama treba da žive mala deca – priča zamišljeno Zoran i sa suzama u očima gleda u zidove dečje sobe:

U delu dvorišta gde je Zoranov brat Dragan u toku je radna akcija, svi su se skupili i čiste jedno po jedno dvorište. Žene peru sudove, muškarci podove. I pored sve muke, neke optimizam još nije napustio:

- Najbitnije je da ceo grad dobije struju i vodu, i da ljudi počnu da rade. Nisam verovao da će ovoliki nivo vode da dođe, mnogi nisu verovali. Godne 1981. nam je došla voda do kapije i nisam mogao u školu da odem. Očekivao sam da će i sad tako biti, ali da će nam ući u dvorište, prekriti njive i doći do glavnog puta, nisam mogao ni da zamislim.

- Prvo što bi država trebala da uradi jeste da obustavi porez i doprinose koje treba da uplatimo mi koji imamo svoje radnje, odnosno da ona uplati za sve radnike i vlasnike, kao i neku pomoć na račun. U ovom trenutnku, kada ljudi nemaju ništa i kada im je sve propalo, svaka pomoć je dobro došla. Ne pričam o sebi kao pojednicu, ceo grad je ubijen, ima i većih katastrofa od naših. Pošto smo mi žrtva zarad zdravog Beograda, morali bi maksimalno da odvoje resurse za nas od ukupne pomoći koja je prikupljena. Najbitnije je da oporave privredu i da probaju da ožive grad, u protivnom ovaj grad nestaje – priča ovaj pekar i kaže:

- Struju još nemamo, voda nam je jutros stigla. U Zvečki niko nije bio, niko ništa nije preduzeo. Realno mislim da lokalna vlast nije znala šta se sprema, ne podržavam ih, ali niko ih nije obavestio o tome šta će se dogoditi. Sektor za vanredne situacije je odgovoran za ovo. Oni su morali da znaju šta će se desiti i da hitno narede evakuaciju dva dana pre katastrofe. Ovde kod nas su napravili neku branicu, ne znajući šta ide ka našem gradu. Bio sam na brani tog jutra oko pola četri. Video sam da su se okupili neki ljudi, doterali mašine, ali niko nije očekivao da će voda tom brzinom da šiklja. Koliko je ljudi samo iznenadila na spavanju. Ljudi koji žive u glavnoj ulici preko puta moje radnje su spavali u trenutku kada su poplavljeni. Pitanje je koji je procenat živih ljudi među onima kloji su nestali.

- Od bašte ništa nije ostalo, sve je propalo, krompir, luk, jagode... Zemljište ne može da se koristi ove, a pitanje je da li će moći i sledeće godine. Šljive takođe nisu za upotrebu, jer su i one bile pod vodom – kaže strina, a njen sin Marko dodaje:

- Najveća naša šteta je u ova tri plastenika, paradajz, krastavac, paprika, za mesec dana je od toga trebao da se uzima prihod, od toga živi naša šestočlana porodica. Jedino tata radi u firmi, brat i ja radimo povremeno zanatske radove.

Od plastenika smo živeli. Ove godine nema ništa od toga. Ni jedna kuća nam nije za upotrebu, zidovi su mokri, ne znam kada ću suprugu i sina moći da dovedem kući. Ne očekujemo neku veliku pomoć od države, ali bi bilo lepo kada bi obezbedili bar materijal za obnovu. Najbolje bi bilo kada bi država ugroženima obezbedila neki beskamatni kredit. To bi bilo najpravdenije.