Kako je neko već rekao - u smrti su svi isti, pa su tako bez većih razlika na Novom groblju sahranjeni pisci Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Branko Ćopić, Danilo Kiš, slikari Paja Jovanović i Milić od Mačve, glumci Mija Aleksić, Zoran Radmilović... Ovo groblje poslednja je kuća i članovima dinastije Obrenović, premijerima Nikoli Pašiću i Zoranu Đinđiću, ali, s druge strane, i brojnim pripadnicima kriminalnog miljea, kao što su Željko Ražnatović Arkan i Zoran Davidović Ćanda.

Političar kakvog Srbija više nema!

Andra Nikolić (1853-1918), ministar prosvete i predsednik Narodne skupštine i istaknuti borac za slobodu Srbije, umro je pre završetka Prvog svetskog rata. Inače, poslednjih godina života sa sobom je nosio veliki bol. U roku od mesec dana četvoro dece mu je umrlo od difterije. Odsečeni stub iznad njegove grobnice nagoveštava da za njim nisu ostali naslednici i da je loza prekinuta.

Velikan koji je umro u duševnoj bolnici

Petar Kočić (1877- 1916), srpski pesnik, pisac i političar umro je u duševnoj bolnici u bedi i sirotinji. Kada je položen u sanduk, bio je bez cipela i nije imao ništa na glavi.

“Ne može bogu bosonog i gologlav da se predstavi”, rekla je jedna pacijentkinja. Na noge su mu stavili crvene, bolničke papuče, a na glavu šajkaču. Oko njega cveće i jabuke. “Tek sad deluje kao da se smeje”, rekla je pacijentkinja, a ostalo je zabeleženo u istoriji.

Vanbračni naslednik tek po smrti u Srbiju!   

Velimir Mihailo Teodorović (1849-1898) bio je vanbračni sin kneza Mihaila i Marije Berghaus. Prvobitno ime mu je bilo Viljem Berghauz. Kada je napunio 17 godina, na zahtev oca prešao je u pravoslavnu veru, na krštenju dobio je ime Velimir, a za prezime uzeo Teodorović, staro prezime Obrenovića.

Već sa 18 godina poslat je u Švajcarsku da završi školovanje. Tad se poslednji put video sa ocem, jer je naredne knez Mihailo ubijen u atentatu u Topčideru. Velimiru je zabranjeno da se vraća u Srbiju kako ne bi pretendovao na presto. Uprkos tome, on je testamentom celokupnu imovinu ostavio Srbiji.

Sirotan koji je pomogao Srbiji

Milenko Vesnić (1863-1921) bio je srpski diplomata, ministar pravde i predsednik vlade od 16. maja 1920. do 1. januara 1921. godine. Potiče iz siromašne porodice sa Peštera.

Kako njegovi nisu imali novca, da bi se školovao u Beogradu, cepao je drva i nosio vodu. Bio je vrlo inteligentan i brzo je napredovao na studijama, tako da je počeo da daje privatne časove učenicima. Sve pare koje bi zaradio trošio je na garderobu. Bio je naočit, pa su ga zvali na balove. Draga Mašin je čak želela da svoju mlađu sestru Vojku uda za njega. Međutim, Vesnić se oženio bogatom Amerikankom, zahvaljujući kojoj je tokom Prvog svetskog rata Srbiji obezbedio materijalnu pomoć od čak milion dolara.

„U smrt za drugoga”   

Vrlo potresne su i priče takozvanih običnih ljudi. Jedna takva je priča o Nadi Tomić (1896-1922), devojci kojoj je Međunarodni crveni krst digao spomenik. Na reljefu se vidi Isus Hrist kako prihvata devojku i bebu koje su se udavile.

Naime, jednom prilikom čamac u kojem se nalazila Nada se prevrnuo. U vodu je upala i beba. Iako nije bilo njeno dete, Nada je pokušala da ga spase. Međutim, niko nije želeo da joj pruži ruku, popne ih na čamac i spase od nemile sudbine. Nada je dete držala koliko je mogla, a onda se udavila zajedno sa njim. Na njenom grobu sada stoji natpis “u smrt za drugoga”.
- Reljef na spomeniku najbolje pokazuje situaciju. Nadu i dete nisu prihvatili ljudi. Prihvatio ih je neko drugi - kaže Violeta Obrenović.

Sin Nikole Pašića opljačkao očev grob!

Nikola Pašić, političar, dugogodišnji predsednik vlade Kraljevine Srbije i Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, osnivač i vođa Radikalne stranke, ostavio je značajan trag na istoriju Srbije. Međutim, njegov sin Rade bio je drugačijih sklonosti. Naime, prema rečima istoričarke Violete Obrenović, nakon očeve smrti Rade je sa Pašićevog groba ukrao mermernu bistu, koju je radio Ivan Meštrović, najpoznatiji jugoslovenski vajar, želeći da je proda u inostranstvu.

- Uhvatili su ga na granici, nakon čega je rukovodstvo groblja odlučilo da mu zabrani da bude sahranjen u očevoj grobnici - objašnjava Obrenovićeva.

Matavulj obožavan uprkos željama    

Pisac Simo Matavulj je izričito zahtevao da bude sahranjen veoma skromno, “bez pompe, bez larme, bez muzike, bez venaca, bez silnih popova, bez govora, bez spomenika, bez parastosa, diskretno i otmeno”.

Međutim, desilo se da je Matavulj preminuo na ulici ispred Narodnog pozorišta, pa se njegova smrt brzo pročula. Na Matavuljevu sahranu je došla cela Akademija nauka i umetnosti i mnogo građana. Zanimljivo je da se dogodilo i da njegova želja da bude sahranjen u običnoj humci nije ispoštovana do kraja. Iako je njegovo telo u početku ležalo u najobičnijoj grobnici, na insistiranje njegove žene premešteno je u raskošnu grobnicu od belog mermera, s reljefom Bogorodice i rečima “Presveta Bogorodice, spasi nas”. Rad je uglednog vajara Đorđa Jovanovića.