Kako je bilo vruće. Grad me je pritiskao da ga što pre napustim, a lenjo sam se odlučio za prvo slovo A i da što pre napustim svakodnevicu, Aleksinac... Aleksinac...

Dok sam iz autobusa gledao predivne prirodne predele naše bogate, a opet siromašne Srbije, preispitivao sam sebe u glavi šta mi je to trebalo. Da sam samo znao šta me tamo čeka, verovatno bih plašio ljude tokom tog puta svojim zadovoljnim kezom od uva do uva. Elem, možda nisam spomenuo, mada nemojte se bojati, nije to nikakav oglas koji vidite posle 12 na lokalnim televizijama uz muzičke spotove Šemse i “Južnog vetra”, ali ja sam u to vreme imao 22 godine, bio sam vrlo dopadljive prirode i tražio sam osobu koja će me razumeti, umoran od ispraznih ljudi, ne tako retko ograničenih kao terasa komšike Sandre...

Prokleto sunce...Opet me je probudilo i trglo iz sedišta. Shvatam da sam stigao...Ding-gong! “Autobus iz Niša stigao je na petom koloseku”, promrmljao je glas na zvučniku u nekoj svojoj rutini. Bar se meni učinilo da sam tako čuo. Stigao sam. Nisam ni slutio da se baš tada najdivnija osoba i najlepša devojka na svetu nalazi upravo u istom gradu gde sam bio i ja. Posle nekoliko prijatnih razgovora sa mlađim meštanima saznao sam koji je to najbolji kafić, najlepše mesto koje Aleksinac ima. Moram priznati da sam imao predrasude o tom gradu, međutim, kao i uvek, ne treba suditi o nečemu što i ne poznajete. Seo sam u baštu kafića i tada se desilo. Te oči...Vatrene oči prelepe crnke su me zaledile i ostavile bez daha. Kao i uvek, po mojoj formuli uspeha, trudio sam se koliko sam mogao da se pravim nezainteresovan.

Ali onda rekoh sebi, ne zna ko sam, ne zna odakle sam, moji drugovi nisu tu da kao po običaju osuđuju moj eventualni neuspeh, iako naravno nemaju hrabrosti ni drvetu da priđu. Pokušaću. Prišao sam ljubazno i pitao je da sednem uz nekoliko vragolastih fora svojstvenih meni. I kako to već ide, uspeo sa da zavredim pažnju prelepe crnke, preplanule na moru, odakle je očigledno skoro došla. Međutim, kako sam se plašio neuspeha, jer ni ja nisam imun na tu lepotu, elokventnost i očigledan šarm, ja sam se predstavio kao neko drugi. Rekao sam da se zovem drugačije, da živim u Beogradu, iako sam iz Niša. Nisam imao hrabrosti da preduzmem prvi korak, tako da sam se to veče zaputio kući očaran lepotom, osvojen šarmom najlepše devojke na svetu i zaljubljen u osobu koju sam prvi put video u životu. Tri dana kasnije neko je pozvonio na mojim vratima. To je bila ona. U ruci drži moju ličnu kartu, koju sam očigledno izgubio u kafiću u Aleksincu. U trenutku sam shvatio blam.

Tako me je opaučilo po glavi to da su u njoj moji pravi podaci, moje pravo ime i adresa, a eto i mene, zbunjen stojim kao veliki dokaz ispred svojih vrata. Kada me je oslovila sa pravim imenom i ukazala na to da se nešto tu ne slaže, šta sam mogao drugo da kažem nego: “Ali to nije razlog da ne popijemo jednu kafu”. Nasmejala se, ušla je u moj stan i u moj život. Rekla je da je i ona iz Niša i da je samo bila u poseti drugarici iz Aleksinca koja je radila u tom kafiću. I, evo, sad posle tri godine prelepe veze ne mogu da zamislim dan bez nje, volim je više od života. Siguran sam da je ona jedina i prava za mene, da želim da ostarim uz nju... Jedino što nisam siguran jeste šta se to desilo u mojoj glavi tog 23.6.2011... Pa, možda se to zove sudbina...