Posle kratkog druženja, nepromišljeno sam pristala da se udam za dobrog druga koji mi je poklanjao pažnju i bio vrlo zaljubljen u mene. Nisam prema njemu gajila ista osećanja, ali sam pomislila da treba da pristanem da se udam za njega i da će se emocije vremenom razviti. Kao što je i bilo za očekivati, brak se neslavno završio posle 10 meseci, uz buran razvod. Iz svega toga izašla sam povređena, iscrpljena, tužna i u to vreme u mom malom gradu obeležena kao razvedena žena. Ubrzo sam otišla na kratak odmor u Rusiju i tamo našla mir. Posle tog divnog putovanja, dobila sam pozivnicu od sestre za svadbu. Ne preterano raspoložena, otišla sam da je ispoštujem, ne planirajući da se dugo zadržavam i ne sluteći da ću baš tu upoznati ljubav svog života.

Sabirala sam utiske s prijateljima o putovanju, kada mi se krajnje neotesano i slobodno obratio pripiti mladić: „A ti si bila u Rusiji?“. Odgovorila sam ljutito: „Da“, i nastavila priču s prijateljima. On se opet krajnje nekulturno ubacio: „A kad ćeš da mi pričaš kako ti je bilo?“. Počela sam da osećam nervozu jer nikad nisam volela navalentne i netaktične muškarce. Kada sam ga bolje pogledala, shvatila sam i da nije moj tip muškarca i poželela da što pre pobegnem. Ustao je za mnom i zamolio me za broj telefona. U žurbi sam mu rekla svoj kućni broj, samo jednom, očekujući da tako pijan neće zapamtiti. Već sutradan je usledio njegov poziv. Bila sam iznenađena da je u onakvom stanju uspeo da zapamti tolike brojeve. Pozvao me je na piće i ja sam prihvatila, s namerom da mu objasnim da nisam žena za njega. Sve sam mu to i objasnila, rekla da sam se jednom udavala i kako se sve to završilo i da bi najbolje bilo da se ne viđamo. On je samo ćutao, palio cigaretu jednu za drugom i slušao me. Ispratio me je do kuće, pozdravili smo se drugarski i mislila sam da me više neće zvati. Sutradan je opet pozvao. Ta njegova upornost je počela da me privlači i ubrzo sam osetila da počinjem da se zaljubljujem. Meseci koji su usledili bili su kao iz bajke. Ubrzo smo počeli da pričamo i o deci. Želeo je da mu prvo dete bude muško i da se zove po njegovom ocu - Dušan. Posle godinu dana, bog je dao da mu ispunim želju. Posle dve godine, na svet je došla i naša mezimica Jovana (ponovo po njegovoj želji). Uživali smo u odrastanju dece i našoj ljubavi, ali i stoički pregrmeli sve probleme koji su pratili period devedesetih, a posle i bombardovanje. Najviše nas je uzdrmalo kada sam otkrila da bolujem od teške i neizlečive bolesti - multiple skleroze. Godine su prolazile, moja bolest je napredovala, a on je uvek uspevao da bude tu kad god mi je bilo potrebno, da bude uz decu i da bude posvećen svom poslu, jer je u međuvremenu premešten u Beograd. Pošto je moja bolest napredovala, on je odlučio da napusti svoj dobro plaćeni posao i vrati se u naš grad da bi bio uz mene. Nažalost, već dve godine ne može da nađe posao u svojoj struci i finansijski smo u veoma lošem stanju. Ali ja sam i neizmerno zahvalna bogu što mi ga je poslao jer samo zahvaljujući njemu uspevam da prevaziđem sve teškoće i najbitnije je da smo kao porodica zadovoljni, radujemo se svakom novom danu i borimo se zajedno, jer je ljubav najveći pokretač!