Ceo svoj radni vek, a i sada kao penzioner Đorđe je „majstor za gvožđe“.
- Rano sam ostao bez oca, pa sam vrlo mlad počeo da učim zanat za mašinbravara. Dobio sam posao u državnoj firmi, usavršavao se, menjao preduzeća, bio tražen, a za sve to vreme radio sam sa gvožđem i kod kuće, u svojoj radionici. Mušterija sve više, zahtevi se šire, pa sam naučio i kovački zanat - priseća se Đorđe i dodaje da je za njega uvek bilo posla.

- Dođu ljudi da im otkujem raonik, sekiru, da naoštrim nož. Ovaj posao je težak. Može da ga radi samo onaj ko to voli. Ja sam to zavoleo, a uz mene i moja Rada, koja mi je pomagala kad god treba - priča Đorđe, dok Radmila skromno tvrdi da je bila samo pomoćnik, iako je kroz decenije ovog rada mnogo naučila.

- Ja sam bila, kako bi rekli, šegrt, kada je Đorđu potrebna pomoć u radionici, da se pridrži gvožđe, izmakne kovačka vatra... Ostavim kućne poslove i otrčim kod njega u radionicu, tako da sam i ja uz njega dosta toga naučila - priča nam ona.
Đorđe i Rada su do sada preradili tone gvožđa i izgorelog ćumura. I ne samo to.

Odgajili su i tri sina, napravili im kuće. Đorđe dodaje da još čuva prvi čekić, koji je napravio kao mlad majstor. Kaže, sada je posla sve više, jer se ljudi lagano vraćaju selu, pa treba naoštrena, i motika, i budak i raonik od pluga.

- Moja Rada zna da uzme najveću macolu ako mi je potrebna pomoć i da radi sa njom. U svemu me je razumela, pomagala, nije nikada rekla da joj je teško, da to nije posao za ženu. U konfekciji radi sa iglom, a kod kuće ako zatreba sa čekićem - priča Đorđe.