Veruju u njegove dobre namere, pa bio to i novinar, jer su valjda rudari, njihove žene, deca i roditelji i sami takvi. Koliko je mrk ugalj koji kopaju, toliko su oni otvoreni i neposredni.

Zato je ovo priča o ljudima iz Senjskog Rudnika, najstarijeg rudarskog grada u Srbiji, kome preti izumiranje. Senjski Rudnik, u kome vreme drugačije teče, skoro unazad, lako je naći na geografskoj karti. Isto koliko i Vidoja Poletana, rudara u penziji, rođenog negde između Kaknja i Zenice. Njegova životna priča je duga i teška. Tri puta ga je „gorski udar“ bacao metrima po rudarskom oknu. Kaže, sam Bog ga je čuvao.

Logično je da odemo prvo u rudnik. Nalazi se u kotlini varošice, koja je nekada imala preko 1.500 stanovnika. Čuvar najstarijeg rudnika mrkog uglja i jedinog aktivnog je Nenad Kostić. Umesto da traži matični broj i ličnu kartu, gleda nas u oči i posle „skeniranja“ otvara kapiju. Kaže, roker je u duši i vođa benda „ZiZi“, koji bojkotuje narodnjačke zvezde. U krugu rudnika, sa lejama cveća u zemlji prepune rudarske prašine, upravnik Branislav Maksimović Maksa razgovara sa svojim saradnicima. Mesečno iz ovog rudnika izađe do 5.000 tona komercijalnog uglja.

- Ako zatvore rudnik, ovo mesto će da umre. Čime će se ljudi baviti? Ja sam ovde 16 godina i isto toliko pričaju da će ga zatvoriti - s nevericom priča upravnik Maksa, kome nismo morali da se najavljujemo kao ostatku srpskih rukovodilaca. Dok drži kolegijum u dvorištu, iz jame izlaze dvojica od ukupno 170 rudara. Crn, garav i umoran posle osam sati pod zemljom, sa nama strpljivo priča Dane Radojević.

- Pradeda, deda i otac su mi bili rudari. Otac je i nastradao u jami, a evo i mene i brata ovde. Nisam hteo da budem rudar, ali sam nešto propustio u životu... I evo me ovde. Provodim smenu ispod zemlje sa pacovima, u vlazi i prašini. Nema te plate koja bi bila dovoljna za ovaj posao - kaže Dane.

Bonus je pri poseti Senjskom Rudniku, koji je osnovan još 1853, što se često gubi domet mobilne telefonije. Tako može na miru da se ušeta u Radničku ulicu, sa kaldrmom iz turskog doba i s kućama naslonjenim jedna na drugu. Na suprotnoj strani brda vidi se rodna kuća Nebojše Pavkovića.

On je stanovao u Inženjerskoj ulici. Mesto puno prošlosti, kao Božji izaslanik čuva sveštenik Saša Đorđević. Kaže da ima krštenja i venčanja, ali više opela i sahrana.

Crkva Svetog Prokopija posvećena je rudarima, čiji je on zaštitnik. Znaju ovde da se šale na svoj račun, pa kad dođu u crkvu da se pomole i zapale sveću, kažu: „Mi smo rezerva Bogu, već smo pod zemljom!“.