MILOŠ STAROVIĆ (32) BEOGRAD ZAMENIO MENHETNOM
Ne znam za američki san, ali moj san je ostvaren!
U mnoštvu mladih koji su prethodnih decenija odlazili preko okeana u potrazi za boljim šansama bio je i Beograđanin Miloš Starović (32). Iako pripada generaciji koja se među poslednjima otisnula iz Srbije, on je već uspeo da ostvari svoj američki san. Živi na Menhetnu i radi na psihijatriji u Bruklinu. Ipak, osvajanje Njujorka nije bilo nimalo lako, priznaje Miloš u razgovoru za „Alo!“.
Miloš sa koleginicom na radnom mestu
- Odlazak u Ameriku je bila ideja koja se razvijala godinama. To je najviše bila želja za slobodom i potreba da se dokažem u sredini u kojoj možeš da se nadaš uspehu zasnovanom na znanju i rezultatima rada, čak i ako nikoga ne poznaješ, nemaš familiju i prijatelje na važnim pozicijama, pa čak i ako ne pripadaš nijednoj političkoj partiji. Prva godina u Njujorku je verovatno nešto najteže što sam ikada u životu uspeo da prebrodim. Početnički entuzijazam se veoma brzo pretvorio u neverovatnu usamljenost koja kombinovana sa potpunom psihofizičkom iscrpljenošću posle više od 80 radnih sati nedeljno zaista može da obeshrabri čoveka - priča nam Miloš.
Međutim, prebrodio je teškoće njujorške „dobrodošlice“ i postao mladi psihijatar sa obećavajućom karijerom. Upravo mu ističe prva godina staža kao specijaliste u klinici u Bruklinu.
- Ne znam da li sam ostvario američki san, ali moji snovi su ostvareni. Sada, kada su svi ciljevi postignuti, trudim se da stečene veštine koristim na dobrobit pacijenata i da se malo više posvetim sebi i stvarima koje volim, prijateljima, putovanjima i, naravno, uvek drugačijem i uzbudljivom Njujorku - otkriva naš sagovornik.
Zlobnici bi rekli da je u Americi raj za psihijatre jer posla ima na pretek. Ali, Miloš razbija predrasude o razlozima zašto je odlazak kod psihijatra uobičajena stvar za Amerikance, dok je u Srba to i dalje tabu.
Sad ima više vremena za stvari i ljude koje voli
- Naravno da ima mnogo posla za psihijatre, ali nema ničega zlobnog u tome. Mentalno zdravlje je univerzalna ljudska potreba u Americi, baš kao i bilo gde na svetu. Ne mislim da ovde ima više ili manje posle u odnosu na bilo koju drugu geografsku lokaciju. Srbija je divna, ali napaćena, ljudi su iscrpljeni i razočarani. U borbi za egzistenciju gubi se volja i energija za razumevanjem bilo koga i bilo čega drugačijeg. Imati mentalno oboljenje znači biti drugačiji, a to se sve manje toleriše, samim tim postaje „zabranjeno“ i drži se u tajnosti - objašnjava mladi psihijatar, koji je dobro upoznao obe zemlje.
Kako kaže, imao je jedno sasvim obično detinjstvo u skromnoj radničkoj porodici, u kojoj je uvek nalazio mnogo podrške i ljubavi, ali i zdrave doze discipline i strogosti.
„Njujork je uzbudljiv i uvek drugačiji“
- Procenjuje se da je svaka druga trudnoća neplanirana. I ja sam bio jedno od tih neplaniranih iznenađenja „pod stare dane“. Moj otac se rano penzionisao, tako da me je u ranom detinjstvu on odgajao, dok je majka radila. Međutim, njega smo izgubili posle duge borbe sa rakom pluća i majka je ta koja je ostavila najveći pečat u mom životu i sa kojom sam uvek delio i dobro i zlo. Sećam se zoološkog vrta na Kalemegdanu, dragih prijatelja iz komšiluka i školske klupe, prvih ljubavi... Ali, sećam se i sankcija, nemaštine, rada na buvljoj pijaci i velikih sanjarskih planova sa mojom drugaricom Oliverom, kako ćemo jednog dana biti poznati i slavni i osvojiti svet - priseća se Miloš, koji kao iz topa priznaje da ga nostalgija drma gotovo kao prvog dana života u rasejanju.
- Nikada nisam verovao da će se svi moji planovi zaista ostvariti. Pre odlaska sam radio u Specijalnoj psihijatrijckoj bolnici „Dr Slavoljub Bakalović“ u Vršcu, ustanovi na koju sam i danas veoma ponosan. Trebalo je da započnem specijalizaciju i da se kao specijalizant vratim u Beograd. Onda se sve dogodilo nekako odjednom. Umesto Beograda, primljen sam na specijalizaciju psihijatrije u Njujorku, viza mi je odobrena, karta kupljena. I pre nego sto smo svi mi uspeli da shvatimo šta se u stvari događa, ja sam već bio preko okeana - kaže on.
Beograd će uvek biti moj grad
Dolazim u Beograd u proseku na svakih šest meseci. Veliki deo mog srca ostaće zauvek u Srbiji, a Beograd će uvek biti moj grad. Povratak u Srbiju? Sasvim moguće, ali to su odluke koje će se iskristalisati u budućnosti, iskren je Miloš.
Od tehničara do psihijatra
Miloševo školovanje je teklo prilično neobično jer je medicinu kao životni poziv prigrlio tek kada je uveliko bio učenik u tehničkoj školi.
- Nije mi preostalo ništa drugo nego da pauziram godinu, završim još jednu srednju školu, ovog puta medicinsku, i konačno se dokopam željenog fakulteta. Od tog trenutka, nekako mi više ništa nije bilo teško, svaka nova godina studija donosila je nova zadovoljstva i uzbuđenja. Večito ću biti zahvalan svojim profesorima i mentorima, a i danas naravno održavam kontakte sa mnogim kolegama sa kojima sam studirao i od kojih su mnogi, kao i ja, našli svoje mesto pod suncem u inostranstvu - priča nam Miloš.
U Njujorku smo svi naši
Miloš kaže da se u Njujorku na svakom koraku može čuti maternji jezik. Iako ga veoma dobro poznaje i razume, Miloš objašnjava da se su u tim situacijama i on i njegovi potencijalni sagovornici pomalo zbunjeni.
- I u svetlu političkih prilika smo uplašeni da pitamo: „Govorite li srpski, hrvatski, crnogorski ili bosanski?“. Upravo zbog toga dovitljivi ljudi su se dosetili, pa pitaju: „Govorite li naš jezik?“. Tako niko ne može biti iznenađen ili uvređen, a svakome je uvek drago da se sretne sa „našim“ ljudima. Međutim, u Njujorku sve to postaje potpuno beznačajno jer se zaista ne obraća pažnja na to ko odakle dolazi. Mislim da je to najveća lepota i snaga ovog grada - objašnjava naš sagovornik.
Tagovi:
-
nedjo Vreme: 19.01.2014 19:10h
treba se diviti ovakvim mladim ljudima,a ne silikonkama ...
-
Kazablanka Vreme: 20.01.2014 18:22h
Svaka cast, samo guraj majstore!
-
Đole Vreme: 22.01.2014 01:40h
A išao u EPŠ.
Molimo čitaoce alo.rs da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila.
Strogo je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara.
Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.
Redakcija alo.rs ima pravo da ne odobri komentare koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije alo.rs.
Administratorima se možete obratiti ovde: online@alo.rs