Tvoje usne imaju ukus vanile i ranih trešanja. Nikada ih nisam zaboravila. Postoji jedan cvet ljubičastoplave boje koji u Šumadiji zovemo nezaboravak. Ti si meni baš to - nezaboravak. Za ceo život. A ugledala sam te u masi studenata. Srele su se naše oči - moje zelenoplave sanjalice i tvoje tamnosmeđe, boje vrelog kestenja. I sve je započelo tu, u amfiteatru. Naša ljubav pokrenula je sve lepo u nama i oko nas. Bilo smo najbolji studenti i najlepši par. “Par iz snova”, govorili su naši drugari.

Četiri godine su brzo prošle, ponovo amfiteatar. Dodela diploma. Ne, nije to bio rastanak. Bili smo mladi, puni života, planova. Ali stvarnost je bila drugačija. Godine koje su došle bile su teške, pune neizvesnosti, borbe za egzistenciju, posao, karijeru. Sa studija smo izašli u život koji se tako razlikovao od onog o kome smo maštali. Naša studentska ljubav ostala je na našem pravnom fakultetu. Da li je tako moralo da bude? Mnogo puta sam svih ovih godina razmišljala o tome. Eto, baš pre neki dan, žureći na jedno suđenje, ugledala sam devojku koja me strašno podsetila na mene nekad. Imala je svetle oči i dugu, ravnu i smeđu kosu. Farmerke i crna majica... Nekog je čekala ispred suda. I gle! Poznata prilika sa advokatskim rokovnikom u ruci. “Tata!”, povikala je devojka. Kao da si osetio moj pogled, okrenuo si se. Naše oči su se srele. Reči su tako male da opišu te poglede. Svega je u njima bilo - i ljubavi i kajanja i čežnje. Sve troje smo ćutali i nemo se gledali. Bio je to samo tren. Pružile smo jedna drugoj ruku, izgovorile imena pogledavši seu oči. “Buduća koleginica”, izgovorila sam. Nisam ništa više mogla da kažem. Sve troje smo ćutali. Suze su mi navirale ne iz očiju, nego iz srca. Suze tuge što ova lepa devojka nije i moja kći.

“Bože”, oči su joj kao da sam je ja rodila. “Lepa devojčica” - govorila sam u sebi - želim ti sreću. I ljubav. I jednog nezaboravka, ali kraj tebe.