Otkako je Ljiljani Ćući (63) iz Pančeva pre godinu dana preminuo suprug, svoje mirne dane u penziji ona je žrtvovala kako bi mogla da otplati kredit i materijalno pripomogne deci i unucima. Noćima nije spavala dok nije naučila da plete brojanice. Njene najbliže komšije na buvljaku u Pančevu koji

prodaju sve, od šrafova do garderobe su Kinezi, potom izbeglice iz Hrvatske i Bosne, ljudi širom Srbije koji su ostali bez posla, kada su im firme i fabrike otišle u stečaj, ali i mladi akademici koji ne mogu da nađu posao.
Kada ste počeli da prodajete na buvljaku u Pančevu?
- Počela sam da prodajem kada mi je suprug preminuo. Njegova smrt je nastupila iznenada i dalje smo time zatečeni. Bio je dobrog zdravlja i ništa mu nije falilo, a onda je jednog dana, pre godinu dana, izašao je iz kuće i srušio se. Dok su deca došla do bolnice da donesu knjižicu, on je već preminuo. Posle te tragedije, morali smo brzo da se priberemo i smislimo način kako ćemo da zaradimo neki dinar. Dok je suprug bio živ, bilo je lakše, imali smo dve penzije i snalazili smo se nekako. Međutim, sada otplaćujem kredit koji je on podigao pre smrti, pomažem ćerki koja je samohrana majka i ima dvoje dece, kao i sinu koji radi kao taksista. Jedna penzija ne može da pokrije sve troškove, pa moram ovako da popunjavam kućni budžet.
Da li je bilo teško početi?
- Kako nije?! U početku je bilo jako teško. Počela sam sa deset brojanica. Kutijicu sam jednu donela, pa sam je prevrnula i na tome prodavala. Jurila me je inspekcija. Kažu: „Beži, smetaš”, ali nisam se predavala. Postavila sam sebi cilj da štedim, štedim i štedim. I uspela sam. Zakupila sam ovu tezgu i prevela je na ćerku da ima radno mesto i da može deci da obezbedi zdravstveno osiguranje. Gledam oko sebe i čitam stalno u štampi kako se ljudi teško snalaze, ali eto, mi smo porodica koja je uspela da, iako je teško, svojim rukama stvori nešto dovoljno da se preživi.

Koliko zaradite od prodaje brojanica?
- Na tezgi imam brojanice koje sama prodajem i one koje otkupljujem. Na veliko otkupljujem za 26 dinara, a prodam za 30. Onda vidite kolika je tu zarada. Četiri dinara. Više zaradim, naravno, kada sama pravim, ali i da sedim po ceo dan i pletem, ne mogu da napravim više od deset.
Koliko brojanica prodate dnevno?
- Zimi se to slabo prodaje. Sada prođe 10 dana da se ne uzme ništa. Evo, danas nisam prodala nijednu. Samo dva konca. Juče, takođe, ništa... A, naravno, imam troškova i dok samo sedim ovde. Vodu nosim od kuće, ali mora nešto da se pojede. Stalno me mori briga da li ću izdržati ili neću. Eto, najiskrenije kažem. Na ovoj tezgi, pred ovim božjim stvarima, neću da lažem. Jako je teško, brinem često, ali trudim se da pozitivno gledam na život i nadam se da će biti bolje.
Kako ste naučili da pravite brojanice?
- Naučio me je unuk i svaki put kada bih pogrešila, on je govorio: „Nije dobro. Nije dobro“ i onda bih morala ispočetka. Noćima nisam spavala, a kada zaspim, sanjam kako pletem. Međutim, zacrtala sam sebi cilj da ću naučiti i uspela sam. Tako je to uvek u životu. Kada donesete neku odluku i čvrsto se držite toga i ne odustajete, na kraju uvek uspete. I dalje učim. Mladi stalno traže nešto novo i mora nešto novo da se smišlja. Evo sada se traže brojanice sa kristalima, pa sam i to morala da naučim da nižem. Ali, neka. Meni je to i zanimljivo. Prija mi da radim. To je i kreativan posao i opušta me.
Ko su vaši kupci, kada je najbolja zarada?
- Najviše se kupuje leti, kada ima puno vašara po Srbiji i Beogradu, pa dođu preprodavci i kupuju na veliko. Ovako na komad ide slabo, ali, i to znači... Sakupljam pomalo. Kao ptica. Zrno po zrno. I na kraju se i zaradi nešto. Tako sam ja i svoju decu učila. Kažem „Sine, zrno, po zrno, pa će da bude pogača“.
Šta još prodajete?
- Prodajem i konac za pletenje. Kupuju i to ljudi. Nekima treba za krojenje, a neki od konca prave zanimljive stvari poput torbica, novčanika i slično.
Jeste li imali nekih neprijatnosti na pijaci?
- Jedino na početku kada nisam imala tezgu. Naišao je tako jedan inspektor i hteo sve da mi uzme, a ja mu kažem „čoveče, pa ovo je sve što imam“. Tada sam ostala bez posla, a imala sam i neku operaciju. „Još samo ti ovo da mi uzmeš i stvarno nemam od čega hleba da jedem“, rekla sam mu. Pustio me je. Ali tada sam sebi rekla: „Jednog dana, kad tad, napraviću nešto da mogu da se opustim kao čovek. Da ne moram da se štrecam i da gledam da li inspektori dolaze, da sednem kao čovek i popijem kafu i da kažem nešto sam postigla.

 Radila sam kao konobar u ugostiteljskom preduzeću „Sloboda“ u Pančevu. Tri godine pre penzije, ostala sam bez posla. Proglasili su me za tehnološki višak.
Da li ljudi teže žive, primećuje li se to?
- Kako ne?! Sve je teže. Nekada je ovde u Pančevu bilo mnogo više kupaca i tezgi. Ljudi su dolazili i kupovali kese i kese robe za svoje prodavnice. Sada ih je znatno manje. Valjda se i masa tih radnji pozatvarala. Posao svima slabo ide. Sedimo ovde po ciči zimi, kiši i jari, a često ne prodamo ništa. Niko nema para. Eto, moja unukica, koja je treća godina fakulteta, radi kod Kineza. Za Novu godinu je dobila platu, posle toga ništa. A radi za 17.000 dinara.
Da li mislite da će biti bolje?
- Ju, kako ne?! Da ne mislim da će biti bolje, pala bih u depresiju. Ja uvek imam nadu. Uhvati i mene tako neka panika kako ću dalje. Imam kredit na dve godine i samo se nadam da preživim da ne ostane njima.
Hoćete li izaći na izbore?
- Hoću. Ako se ne budemo borili, ništa se neće promeniti. Moramo da mislimo ne samo na sebe, već i na našu zemlju i našu decu.