LJUBAVNE PRIČE IZ PERA ČITALACA
Prva ljubav
Tmurno novembarsko posle podne, kraj novembra. Uvijenih nogu ležim i čitam. Telefon zvoni u 17 i 30.
Ljubav | Foto: Shutterstock
- Dobro veče, da li je to gospođa Jovanka?
- Da!
- Ovde Branko.
Prebiram u glavi jer u mom gradu ne poznajem nijednog čoveka tog imena.
- A prezime?!
- Mišić.
Zanemim. Šokiram se, ućutim.
- Halo, da li si tu?
- Sačekaj dve sekunde dok padnem sa kreveta.
Oboje počinjemo da se smejemo. Od zajedničkog prijatelja dobio je broj telefona i nazvao me.
Razgovor teče dosta opušteno, mada se oseća blaga napetost i kod njega i kod mene. Pričamo o deci, unučićima, o poslu koji on ima, a koji ću ja izgubiti (što se i dogodilo). Voleo bi da se vidimo, volela bih i ja. Dolazimo do goruće teme samoće i usamljenosti. Oboje zaključujemo da je bolje živeti sam nego sa nekim neadekvatnim. Izdiktirao mi je brojeve telefona - fiksnog i mobilnog. Čućemo se, dogovorićemo se.
Spuštam slušalicu u blagom sam šoku. Sećanja naviru. Prošlo je toliko godina. Računam... 38 godina.
Neko nas je upoznao na igranci. Bio je zgodan, visok, lep momak sa plavim očima i crnom kosom. Zanimljiv i tajanstven jer je tek došao u grad.
Počeli smo da se zabavljamo. Svako veče me čeka pred školom, ja pretrčavam ulicu, bacam mu se u zagrljaj. On kači moju školsku torbu sa dugom drškom sebi o rame i šetamo se zagrljeni, zaljubljeni jedno u drugo, zaljubljeni u našu ljubav, zaljubljeni u ceo svet. Tako smo bili mladi i šašavi da nismo bili ni svesni šta nam se dogodilo.
Zbog loših ocena u školi, otac mi je zabranio da imam dečka. Naš rastanak je bio vrlo bolan. Suze, nemogući predlozi i, najzad, zbogom. Toliko sam bila tužna da dva meseca nisam izlazila iz kuće, ali nisam ni učila.
Branko je otišao iz grada.
Tokom proteklih godina samo smo se dva puta sreli u prolazu i javili jedno drugom.
Te noći sam zaspala evocirajući uspomene iz mladosti.
Sutradan se sastajem s društvom na jutarnjoj kafi. Objavljujem da sam sinoć imala telefonski poziv od mog prvog dečka iz 1964. godine. Svi se smeju misleći da se šalim. Ljuta sam jer me ne shvataju ozbiljno. Kad su se smirili ispričam im celu priču i oni se zapanje. Sledećih desetak dana svakog jutra ista pitanja - da li je zvao, zašto ja ne zovem, skoro kao pokvaren gramofon.
Posle desetak dana Branko zove i pita zašto se nisam javila. Pošteno odgovorim da ne znam koji je bio njegov motiv da nazove. Naši telefonski razgovori od tog dana bivaju češći. Ali dogovor da se vidimo je odložen jer je decembar bio pun snega, leda i košave. Tek krajem januara došao je u moj grad. Bio je to kratak susret dvoje usamljenih ljudi koje je život šibao sa svih strana. Naši noćni razgovori telefonom bili su i naša upoznavanja. Trećeg vikenda me je zaprosio. Pristala sam. Prelazim za Beograd. Zašto da ne! Probaću!!!
Živimo zajedno. Dva penzionera. Ponekad mi se čini da između nas ne postoji praznina od 38 godina. Ponekad, opet, mislim da se još uvek nismo adaptirali jedno na drugo. Jednom mesečno odlazimo u moj rodni grad. Kad ne odemo dva meseca, počinjem da osećam nostalgiju čak i nervozu. Ja sam još uvek na svojoj adresi. Pa ipak, život teče dalje. Videćemo!!!
Pišite o ljubavi i osvojite 2.000 dinara!
Ludo ste zaljubljeni ili volite svim srcem i imate neverovatnu ljubavnu priču koja je raznežila sve kojima ste je ispričali? Zašto je ne biste podelili i sa nama i za to još bili nagrađeni? Nije neophodno da ste talentovani za pisanje, dovoljno je da je vaša ljubavna priča autentična. Sve objavljene priče biće nagrađene sa po 2.000 dinara. Ukoliko želite da svoje emocije podelite sa nama, prijave možete slati imejlom, na adresu „ljubavnaprica@alo.rs“, poštom, adresa je „Alo!“ redakcija, Žorža Klemansoa 19, 11000 Beograd, sa naznakom „Najlepša ljubavna priča“, ili je možete doneti lično na istu adresu. Da bismo mogli da objavimo vašu ljubavnu priču i da vas nagradimo, uz ljubavnu priču nam obavezno dostavite i sledeće podatke: ime i prezime, matični broj (JMBG), adresu iz lične karte, broj telefona, ime banke i broj računa u banci. Nekompletne prijave neće se uzimati u obzir.
Tagovi:
-
Petar Vreme: 09.11.2014 13:16h
Bravo za oca, svejedno sto mu je cerka, retko se ko usudjuje na ovakav korak. Ovo se zove humanost na delu, a ne recima. Retko bi ko pa i otac ili majka ovo uradili.
Molimo čitaoce alo.rs da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila.
Strogo je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara.
Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.
Redakcija alo.rs ima pravo da ne odobri komentare koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije alo.rs.
Administratorima se možete obratiti ovde: online@alo.rs
- Moj auto - polovni automobili |
- Delovi |
- Gume |
- Dodatna oprema |
- Felne |
- Auspusi |
- Stakla |
- Amortizeri |