Tokom celog, gotovo trosatnog filma, Velimir Perović neće izgovoriti ni jednu uvredljivu reč na račun drugih naroda, niti podići glas, i zadržaće tu gospodstvenost i dostojanstvo čak i kad ugleda oskrnavljeno pravoslavno groblje. Predstavljajući gledaocu ove zaista uznemirujuće prizore mržnje i vandalizma, on će se - za razliku od mnogih! - uzdržati od zapaljive retorike, i neskriveno ogorčenje usmeriti ka odgovrnim pojedincima, jasno ih deleći od naroda kome pripadaju.

U skladu sa opredeljenjem da ispriča intimnu priču, Velimir Perović za okosnicu kazivanja uzima snimak načinjen na njegovoj svadbi, 7. septembra 1996. godine. Odličnom montažom i izborom muzike, i smeštajući ga u kontekst filma o povratku u Peć, on je ovaj - po definiciji trivijalan, a po usudu kič - snimak, pretovrio u umetničko delo par excellenc.

Fragmentarni i lelujavi snimci likova ljudi za koje mi znamo da ih sve zajedno raspevane, samo dve i po godine kasnije, čeka nesreća, vrhunac su Perovićevog filma, i u estetskom, i u onom dubljem, emocionalnom pogledu.

I kad Perović, obilazeći sada potpuno praznu salu u hotelu gde je slavlje održano, zaplače, tada sa njim plačemo i svi mi koji smo bilo kada i bilo gde izgubili ljude i mesta koja smo voleli, žaleći sebe i svoj raj koji smo imali.