- Misliš, prijatelju, da sam blesav, el' sam poludeo. E, grdno se varaš, sad ću da ti objasnim što mi posred kuće prolazi kruška i što korenje podranja kuću, i što mi je krov pod krošnjom, pa mu dođe da već 30 godina spavam pod kruškom - kaže Milija veselo.

I počinje da priča... Pre više od 30 godina od oca je nasledio jednu livadu, a nasred livade kruška. To, i odelo na sebi, bilo mu je sve što ima.

- Sirotinja pa to ti je. Nisam imao ništa, ni pojatu da prespavam. Tako, skupim slamu pa stavim ovde ispod kruške, metnem preko nekakvu prostirku i tako odspavam. Tri meseca mi je ova kruška bila jedini dom. Budile me sove noću, a ja se mislim, nije ništa, neću da se plašim, čuva me moja kruška. A onda, mic po mic, nekako sakupim pare, pa zovnem selo da zidamo kuću - priča, a kao da mu milo što po ko zna koji put ponavlja istoriju svoje kruške.

Skupile se komšije, oće da iseku drvo. Milija ne da! Oni mole, objašnjavaju, kud će kuću da prave oko drveta.

- Ma, počeli da prete da će da napuste zidanje, neki me zaklinjali, neki preklinjali, a ja jok! Kruška mi je bila prvi dom, a prvi dom se ne ruši, odvajkada je tako - smeje se on.

Meša se malter, ređaju cigle, komšije malo gunđaju, malo se i podsmehuju, al' svi paze da ne oštete krušku. Stigli i do tavana, 'oće da skrešu grane, al' Milija ne da ni to. Bolje, kaže, sve ovo da srušite, nego da mi sakatite prvi dom.

U kuću se uselio pre 30 godina. Kruška je u predsoblju, pa kad uđeš prvo ugledaš drvo.

- Slušaj, da ti kažem. Prva se kuća nikad ne ruši! Ovu krušku je zasadio moj deda, starija je od mene, ima preko 100 godina, al' rađa! Padnu kruške po krovu, pa se kotrljaju, ja ih sakupim i napravim džem i rakiju. Uh, kakvu one rakiju daju! Tako mi se ona odužuje. A ja je negujem ko da mi je rod. Okopavam, đubrim, krečim, odsečem sasušene grane. Čuvamo se ja i moja kruška... - kaže, pa potapša drvo kao starog prijatelja.