U Stragarima duž reke Srebrenice u doba Miloša Obrenovića nekada je bilo 68 vodenica. Sada je ostala samo Cicićeva, a Miroslav je jedini predstavnik sedme generacije osnivača ove vodenice. Deda njegovog pradede, Jevđenije Cicić, bio je na jedini osnivač „fabrike“ projinog brašna. Miroslav u intervjuu za „Alo!“ kaže da opstanak vodenica najviše zavisi od propisa.

Da li država može da pomogne vodeničarima?
- Država ništa tu ne može, ona je samo fikcija! Ljudi su ti koji mogu da pomognu i da imaju odgovornost. Kada odete na šalter, a oni vas vrate zbog papira, ne shvataju da vaše vreme niko ne plaća. A njihovo je i te kako plaćeno. Propisi kažu da je moja vodenica pod zaštitom države. I to je sve! Nema tu nekog specijalnog statusa, već vas upućuju da se ta zaštita tumači iz običajnog prava. Zato smo osnovali udruženje vodeničara. Ima nas 60 iz cele Srbije. Kada nas bude bilo stotinu, imaćemo pravo da podnesemo amandmane o zaštiti vodenica. Tražićemo i da se uspostavi zanimanje vodeničara. Branićemo i naše pravo da proizvod iz vodenice bude jasno obeležen u prodaji i da ljudi znaju šta kupuju. Nema dobre proje bez domaće gsamlevenog brašna. To je namirnica koja je othranila Srbe u vreme velikih kriza, ratova i gladi.

Zbog čega je važno da vaše projino brašno bude označeno. Zar nije svuda isto?
- Najkvalitetnije je brašno iz vodenice, jer je mala količina meljave i nema, kao u mlinovima, pregrevanja brašna. Na taj način se gube kalijum i kalcijum. U mlinovima prvo ljušte brašno, skinu mu koru i melju ga bez klice. A svi znamo šta znači klica u zrnu. To je začetak života i zbog toga za ovo brašno kažemo da ima dušu. U vodenici se melje od 30 do 50 kilograma brašna na sat, a u mlinovima do jedne tone.

Kako ste postali vodeničar. Da li ste to hteli ili vam je nametnuto?
- Auto-limar sam po struci i godinama sam radio u Kragujevcu u „Zastava automobilima“. Kada je fabrika propala, ništa mi drugo nije preostalo nego da se vratim onom od čega su moji preci živeli. Situacija u Srbiji je takva i da se od vodeničarstva živi na ivici. Zato kombinujem taj izvor prihoda sa poljoprivredom, voćarstvom i seoskim turizmom, da bi se preživelo.

O vodenicama kruže legende da ih posećuju vampiri. Kažu da nisu bezbedne?
- Moja vodenica je najbezbednija na svetu. Nalazi se na reci Srebrenici, na kojoj se u doba Nemanjića ispiralo srebro. A zna se da se vampir ubija srebrnim metkom. Od vodeničareve sobe napravio sam apartman za mladence koji tu žele da provedu prvu bračnu noć. Ako baš naiđe vampir, ostaviću čađu vode sa reke, pa neka ga poprskaju, i stvar je rešena. Prošla su ta vremena. Bez šale, ovo može da bude ozbiljan biznis. Pre će propisi da nas ubiju, nego što će vampir da naiđe.