- Ni krivi ni dužni, članovi porodica delili su sudbinu svojih golootočana, bili ponižavani, proganjani, ucenjivani - počinje za „Alo!“ svoju životnu priču Darinka, čiji je suprug kao tadašnji vojni izaslanik u Londonu, oktobra 1949, prisustvovao predavanju u Domu JNA o situaciji na relaciji Tito-Staljin. Pred prijateljima je izjavio da „ne može da mrzi sovjetski narod“. Ta rečenica je bilo dovoljna da u naredne četiri godine prođe torturu u nekoliko logora, među kojima je bio i po zlu čuveni Goli otok. Ali, ni nakon oslobađanja Milanu i njegovoj porodici nije bilo mnogo lakše...

- Bili smo prokuženi. Nismo mogli da nađemo posao, a i kada bismo uspeli, ubrzo bi nas otpustili iz „bezbednosnih razloga“. Govorili bi nam tada šefovi: „Žao nam je, naređenje“.

Moj suprug, koji je zaradio geler na Solunskom frontu, krišom je utovarivao ugalj na Železničkoj stanici i fizikalisao, a ja sam, iako sam završila Pozorišnu akademiju, bila prinuđena da čistim lišće u Pionirskom parku kako bismo preživeli i kako bismo prehranila dete - ogorčeno priča Darinka, koja je u međuvremenu završila i pejzažnu arhitekturu i hortikulturu na Šumarskom fakultetu, pa je uređivala bašte mnogih ambasada.

Ali, vlasti su ih optuživale da su tajni agenti, a pošto to nije moglo da se dokaže, ucenjivale su ih da postanu agenti Udbe. Ipak, najteže joj je padalo to što su bili primorani da se zvanično razvedu ne bi li sina Nenada upisali u školu.