"Zovu me neustrašivi Feliks. Ipak ja i vi znamo da neustrašivi Feliks ne postoji. Možda se činim kao cool tip, ali pre svega sam trebao pobediti u teškoj psiohološkoj bitci. To je bilo teže nego iskoračiti u svemir", započeo je Baumgartner priznanjem novinaru. Problem je bio u svemirskom odelu.

Naime, kako objašnjava Baumgartner u intervjuu, mrzeo je i plašio se svog svemirskog odela.

"Počeo sam se baviti skajdajvngom jer je voleo ideju slobode. Ali svemirsko odelo te zarobi, a ljudi su mu svaki dan dodavali nove terete. Rekli bi: 'OK, sad trebamo boce s kiseonikom', a za par nedelja bi rekli: "Treba ti torba na grudima". Ta je torba postajala sve veća i veća, a samo odelo je već bilo dvaput teže od mene. Skajdajving sada nije zabava. To je zastrašujuće. Sećam se svog prvog skoka s tim odelom. Stajao sam na izlazu na 9.100 metara, i osećao sam se kao da mi je to prvi skok ikad. Vratio mi se strah star 25 godina. Nikad se nisam dobro osećao u tom odelu jer mi nikad nije postalo kao druga koža".

"Obično kad skačem, čak i zimi, nosim jako tanke rukavice. Želim biti fleksibilan, kako bih mogao brzo reagovati. Ali svemirsko odelo te usporava. Imaš velike rukavice i ne možeš baš pomerati glavom. Prirodno je, da kad otvaraš padobran, pogledaš prema gore. U svemirskom odelu to ne možeš. Zato sad imam dva ogledala na svojim rukavicama. Tako otvoriš padobran pa pogledaš dole na ogledala da vidiš je li se otvorio. Svaka veština koju sam razvio tokom godina postala je prilično nepotrebna čim sam obukao to odelo. A nakon 25 godina profesionalnog skakanja, osećaš da te to umara ali i izlaže", otkrio je Austrijanac.

"Osećao sam se anksiozno samo ako bih bio u odelu više od jednog sata. Možeš nekako proći kroz taj sat, ali ako je trebalo proći pet sati, to nisam mogao. Tako da je to bio problem koji sam morao rešiti", priznao je Baumgartner, koji je zbog toga potražio pomoć dva psihijatra.

"To je bilo prvi put da sam imao potrebu za takvu pomoć. To mi je u početku bilo jako sramotno. Pitali bi me: "Kako biste to što se dogodilo opisali svom sinu?". A ja nemam sina. Pa mi se nije dalo razgovarati sa imaginarnim sinom. No, istom trenutku sam mislio: "Ako me ovo reši anksioznosti, razgovarat ću sa mojim nevidljivim sinom"... Plašio me i miris odela, miris gume... Ali moja anksioznost bi počela dan pre (oblačenja odijela, op.a.). Ne bih dobro spavao, pa bi se sutradan vozili do LanKastera (gde je bila kapsula). I znaš da te odelo čeka. Psihijatar je to nazvao "tokom negativnih misli". Uvek sam bio u tom "mračnom vozu'. Rekao mi je da mislim pozitivno. Lako je reći, teško to učiniti. Ali uspeo sam, i počeo se osećati jakim", kazao je Baumgartner. No, usliedili su i novi problemi.

Naime, zbog klaustrofobije i anksioznosti koja ga je mučila, njegov je tim počeo sumnjati da može izvesti skok, što mu je, priznao je Baumgartner, bilo najteže.

"Klaustrofobija je bila jedina slabost koju sam imao. To nije bila moja greška, to je bilo u mojoj glavi. Ali pomislio sam, spreman sam učiniti štagod treba da dobijem natrag svoj tim. Nakon pet dana je upalilo. Dve nedelje kasnije, znao sam da su svi pozitivni i da sam spreman", kazao je Baumgartner.

Što se samog skoka tiče, problema je bilo s vizirom, koji bi se zamaglio kad bi Baumgartner izdahnuo. Zato je proveravanje opreme malo potrajalo, a zato je imao i manje vremena za skok kad je izašao iz kapsule i počeo padati i vrteti se oko svoje ose.

"Dok sam se vrteo, mislio sam: "Da li da stisnem dugme i otvorim padobran i zaustavim vrtešku? Ali to bi značilo da neću pasti brže od brzine zvuka. Morao sam ostati cool, a to je ono na čemu radim zadnjih 25 godina - da budem fokusiran i da ne paničim. Moj najveći strah nije bio da ću umreti, već da neću prestići brzinu zvuka", otkrio je Baumgartenr.

Na pitanje o najljepšim trenucima skoka, Baumgartner je dugo razmišljao, primećuje novinar Gardiana.

"Bilo je nekoliko dobrih trenutaka. Jedan je bio kad sam stajao sa nogama van kapsule, trenutak pre nego ću zakoračiti na platformu. Na tome smo radili pet godina. Čim sam stao tamo, oslobođen svih kablova, znao sam da će se to dogoditi. To je bilo veliko olakšanje i zaista jedinstven, neverovatan trenutak. Tu je bio i trenutak kad se padobran otvorio i znaš da je gotovo - još sam živ. Majk Tod je bio poslednja osoba koju sam video pre nego sam otišao gore. Kazao mi je: "OK, vidimo se na zemlji, prijatelju". Ali videlo se da nije 100 posto siguran u to. Nisam ni ja bio siguran. Pripremaš se za najgore, a nadaš se najboljem. I onda, tri sata kasnije, Majk je bio prvi kog sam video kad se sve završilo", ispričao je ovaj 43-godišnjak.

Baumgartner je otkrio i kako je njegova majka Ava sve hrabro podnela, iako je pokopala sestru samo nedelju dana pre njegovog skoka. Takođe, otkrio je i kako ga iduće nedelje čeka ročište zbog udaranja vozača kamiona 2010. godine.

Potvrdio je da sad planira postati vozač spasilačkog helikoptera, i da se više neće vraćati ovakvim skokovima.

"Mnogi me klinci sad smatraju neustrašivim Feliksom - ali ja se nadam da mogu učiniti da strah bude cool. Neka svi znaju da se Feliks plaši, tako da mogu rešiti svoje strahove. Ja sam uspeo - prvo sam odelo smatrao hendikepom. Hendikepirani ljudi moraju naći način da žive sa svojim hendikepom. Odelo je bilo moj najveći neprijatelj, ali je postalo moj prijatelj - jer što više se penješ, više trebaš to odelo. To ti je jedini način da preživiš. Naučio sam voleti to odelo tamo gore. A to je još bolje od probijanja brzine zvuka", zaključio je Baumgartner.