"Moja majka je patila od demencije poslednjih nekoliko godina. Na porodičnim okupljanjima smo počeli da primećujemo da se gasi. A onda me je zvao doktor i rekao mi da tati otkazuju bubrezi i da mu nije ostalo više od dve nedelje života" priča Dona Skarton.

- Pre nego što su se pojavili zdravstveni problemi, Hartvigovi su dosta vremena provodili na svom ranču u Kaliforniji. Upoznali su se u osnovnoj školi, ali su emotivnu vezu započeli tek nakon što se Flojd vratio iz mornarice. Venčali su se u avgustu 1947. godine, a pored Done imaju još dvoje dece Kerol i Keneta.

"Tata je bio u mornarici šest godina. Kada se vratio radio je kao dostavljač jaja za Dži Bi Hil kompaniju, a potom i za jednu prehrambenu kompaniju. Mama je ostajala kod kuće i vodila računa o ranču i kuvala sve obroke. Tatu je svako jutro u 04:30 čekao doručak na stolu. Iako mu je zdravlje bilo sve lošije, njegov prioriotet je bila ljubav prema svojoj ženi. Doktorima je stalno govorio: Ja sam okej, samo vi meni nju popravite". A trpeo je veće bolove, a kada su postali nesnosni stavili smo ih jedno pored drugog i spojili im ruke. Tata je umro držeći mamu za ruku, a ona to nije ni primetila. Rekli smo joj da je tata preminuo i da je čeka. Umrla je pet sati kasnije".

- Nikada nikome nisu ništa tražili. Sve što su želeli jeste da budu blizu nas i koliko god da je tužno, u isto vreme je i predivno što su skončali na taj način. - završava ovu predivnu ljubavnu priču unuka Flojda i Vajolet Hartvig.