Vratimo se nekoliko decenija unazad, u vreme bez Fejsbuka i mobilnih telefona. Naš par tada se nije poznavao ali kao da ih je sudbina pripremala jedno za drugo. Nije da ih je mazila, naprotiv.

Florin se udala mlada. Tek što je zakoračila u život udate žene snašlo je nešto što bi mnogim devojkama zadalo udarac od koga se ne bi oporavile - posle samo tri meseca braka doživela je saobraćajnu nesreću u kojoj joj je poginuo muž.

Lekari su se borili za njen život. Ipak, nije joj bilo suđeno da izdahne u toj bolnici, pored tog dragog. Florin je preživela i skupila hrabrost da nastavi dalje. Dok se oporavljala otišla je na kućnu zabavu i upoznala Eda, svoju srodnu dušu. Mladi inženjer bio je očaran njom, i to toliko da je ubrzo otišao do njenih roditelja i zatražio dozvolu da je oženi. Odbili su ga.

Ćerka im je još uvek bila krhka od tragedije koju je preživela i nisu želeli da rizikuju.

- Molim vas, obećavam da ću je, ako treba, svuda nositi u naručju. Obećavam da ću brinuti o njoj do kraja svog života, obećao je stasiti momak. Zadovoljni njegovom iskrenošću roditelji su dopustili brak. Zaljubljeni par se venčao 12. maja 1953. Usledilo je magičnih šezdeset godina.

Skrasili su se u Bataviji u američkoj državi Njujork u kući koju je projektovao Ed.

Kada bi porodica zadirkivala Florin zbog pažnje kojom je obasipa muž rekli bi, "e, šta bi ti bez njega", ona bi odgovarala "to ne mogu, ne sme da umre pre mene". Kao da je nebo čulo ovaj njihov zavet, jer kada je godinama kasnije, u dubokoj starosti Edu dijagnostikovano otkazivanje bubrega, a Florin patila od bolesti srca i pluća desilo se pravo malo čudo.

Gospođa Hejl sada je već bila baka sa 82 godine, a njen suprug borio se sa bolestima sa 83. Bili su slabi, ali njihova ljubav nije.

Kada je Florin na samrti hitno prevezena u bolnicu, maltene da tamo ispusti dušu, Ed je odbio da budu razdvojeni. Postojao je problem, on je već bio u drugoj bolnici u Ročesteru, sasvim drugom gradu u veoma teškom stanju. Bio je "u predvorju" smrti kako su njegova deca rekla blogu Orleans hab, ali se najednom probudio. Bled i izgubljen jedva je rekao - moram do Florin.

Dve duše koje su živele jedno za drugo odbile su da umru razdvojene. Znajući da je to poslednja želja njihovog oca deca su u saradnji sa bolničkim osobljem počela pregovore između dve bolnice kako bi njihovi roditelji mogli da preminu jedno uz drugo. Jedini zahtev čoveka na umoru bio je, iznova i iznova - odvedite me do moje žene.

Bolnice su, napokon, pristale i nekada mladi inženjer, tada već malaksali starac, doveden je u bolničku sobu svoje jedine ljubavi. Držao je za ruku dok je umirala. Ed je preminuo dan nakon svoje žene, mnogi bi rekli od slomljenog srca.

"Zbog zdravstvenog stanja naših roditelja kao da su nam rekli dve smrtne kazne. Tata je bio džentlmen do samog kraja, držao je za ruku i pustio je da ode prva", rekla je njihova ćerka Rene. Porodica nije bila iznenađena. Napokon, Ed je jednom davno nešto obećao - paziću je sve dok sam živ.