- Štrajkujem glađu od 10. februara i od tada sam izgubio 14 kilograma i neću jesti dok mi ne povrate moje dostojanstvo. U zatvoru Gvantanamo već 11 godina i tri meseca i za to vreme nisam optužen ni za jedan zločin a nije mi nisuđeno - tvrdi Samir Nađi al Hasan Mokubel i dodaje da je odavno mogao da bude kući, zato što niko više ne veruje da je on pretnje - ali je on još uvek u zatvoru.

- Pre 11 godina vojska je rekla da sam bio čuvar Osame bin Ladena, ali to je kompletna bezmislica, kao iz nekog američkog filma koje sam nekada gledao. Čak ni oni koji su me zatvorili više ne veruju u moju optužnicu, ali takođe im nije bitno koliko sam ja zatvoren ovde - tvrdi ovaj zatvorenik i dodaje da je 2000. godine kod kuće u Jemenu na nagovor druga iz detinjstva otišao u Afganistan.

- Drugar mi je rekao da u Avganistanu mogu da zaradim više od 50 dolara koje sam do tada zarađivao u jednoj fabrici u Jemenu. Nikada do tada nisam putovao i nisam znao ništa o Avganistanu ali sam odlučio da pokušam kako bih prehranio svoju porodicu. Pogrešio sam što sam mu poverovao. Tamo nije bilo posla i ja sam želeo da se vratim kući, ali nisam imao para za avionsku kartu - jada se Samir i dodaje da je nakon američke invazije na Avganisan 2001. godine pobegao u Pakistan kao i svi ostali.

- U Pakistanu su me uhapsili kada sam zatražio da se vidim sa nekim iz ambasade Jemena. Tada su me poslali u Kandahar i odatle prvim avionom za Gvantanamo - tvrdi ovaj zatvorenik nad kojim se vrši neverovatna tortura u ovom američkom zatvoru.

- Prošlog mesesa sam bio teško bolestan u zatvorskoj bolnici i odbijao sam hranu. Tada je tim čuvara (njih osmorica iz vojne policije) upao u bolnicu gde sam ležao i vezali su mi ruke za krevet. Prisilno su mi ubacili infuziju u ruku. Proveo sam 26 sati u ovakvom stanju, zavezan za krevet. Svo vreme mi nije dozvoljeno da idem do toaleta. Ubacili su mi takođe nasilon kateter, što je mnogo bolelo i bilo veom degradirajuća i krajnje nepotrebno. Nisu mi dozvolili ni da se molim - rekao je Samir i prisetio se kako je izgedalo kada su mu prvi put ugrađivali cev za hranu kroz nos.

- Nikada to neću zaboraviti. Ne mogu ni da vam opišem koliko je bilo bolno da me prisilno hrane ovim načinom. Zaboli su mi tu stvar u nos i konstatno sam osećao kao da ću povratiti. Želeo sam da povraćam, ali nisam mogao. Osećao sam pravu agoniju u grudim, vratu i stomaku. Do tada nisam osetio takav bol. Nikome ne bih poželeo tako surovu kaznu - tvrdi zatvorenik Gvantanama i dodaje da ga još uvek prisilno hrane.

- Dva puta dnevno vezuju me za stolicu u mojoj ćeliji. Ruke, noge i glava su mi tada fiksirani i nikada ne znam kada će doći u moju ćeliju da me nahrane. Ponekad dođu i u toku noći i posle ponoći, kada spavam. Toliko nas trenutno štrajkuje glađu da oni nemaju dovoljno medicinskog osoblja da sprovedu prisilno hranjenje. U toku jednog od tih hranjenja, medicinska sestra mi je gurnula crevo u stomak i to me je zabolelo više no inače, zato što je sve radila u žurbi i veoma grubo. Pozvao sam prevodioca da kaže doktoru da procedura hranjenja nije izvedena dobro i da me mnogo boli. Toliko je bilo bolno da sam u suzama molio da prestanu da me hrane. Medicinska sestra je odbila da prestane. Kako su završavali sa poslom nešto hrane je prosula po mojoj odeći. Zatražio sam da mi dozvole da se presvučem, ali je čuvar to odbio i tako mi oduzeo i ovo malo dostojanstva koje mi je ostalo - priča Samir i dodaje da je u većini slučajeva morao da bira manje između dva zla.

- Kada su jednom pokušali da me vežu za stolicu kako bi me nahranili odbio sam da me vežu. Istok trenutka su pozvali vojnu policiju. Tako da sam imao opciju da protestujem i na kraju završim pretučen ili da se pokorim bolnom nasilnom hranjenju. Jedini razlog zašto sam još uvek ovde je zato što je predsednik Obama odbio da me pošalje da služim svoju kaznu u Jemenu. Ovo nema smisla. Ja sam ljudsko biće, ne pasoš, i zaslužujem da me tako i tretiraju - tvrdi Samir i dodaje da ne želi da umre u Gvantanamu, ali dok predsednik Obama nešto ne učini, on je spreman da svakog dana preuzme taj rizik.

- Gde je Vlada moje države? Povinovaću se svim mogućim "bezbednosnim merama" koje oni zatraže kako bih mogao da odem kući, iako su one potpuno nepotrebne. Pristaću takođe na sve kako bih napokon bio slobodan. Sada ima 35 godina i jedino što želim je da ponovo vidim svoju porodicu i ako je moguće zasnujem svoju - priznaje Samir opisujući da je situacija u zatvoru veoma očajna.

- Svi zatvorenici ovde duboko pate. Najmanje 40 ljudi trenutno štrajkuje glađu. Ljudi se onesvešćuju od iscrpljenosti svaki dan. Par puta sam povraćao krv. Ne vidi se kraj našim mukama i utamničenju. Odbijanje hrane i rizikovanje smrću svakog dna je jedini izbor koji smo imali. Nadam se samo da će zbog svog ovog bola koji trpimo, oči sveta još jednom pogledati u pravcu Gvantanamo zatvora pre nego što bude kasno - završio je Samir Nađi al Hasan Mokubel, zatvorenik zatvora Gvantanamo, svoju ispovest, preko prevodioca, svom advokatu u telefonskom pozivu kome je nedavno skinuta oznaka stroge tajnosti.