“Ne mogu skapirati, ne mogu se orijentistati. Moramo pričekati da odnesemo snimke tvom onkologu”, uveravao sam je. “Ja sam stručnjak za pluća, ne za iščitavanje ovih snimaka”, petljao sam, iako mi je bilo više nego jasno. Rak se proširio svuda. PET skenovi nisu tako teški za pročitati. Radioaktivni zraci koje putuju telom mere koliko posla obavljaju različite vrste ćelija. A ćelije raka su vrlo aktivni radnici. Snimci su kao da gledate zemlju iz visine u noći. Kad raka nema, izgledaju kao površina mora. Loše vesti su kao centar Čikaga ili Njujorka.

Rut je ćutala. Ćutao sam i ja. Samo što sam ja znao. A ona nije. Ili je možda samo naslućivala. Moja žena, moja Rut, umrla je osam meseci posle.

Privid normale

Lekraim u Centru za lečenje raka Memorial Sloan Kettering, gde sam ja bio doktor više od 10 godina i gde je Rut prvi put dijagnostifikovan rak dojke tri godine ranije, nije trebalo dugo da interpretiraju snimke. Sedeli smo na našem kauču, svaki sa svojom slušalicom telefona u ruci. Onkolog je koristio sve one meni dobro poznate termine - metastaze, hitna radijacija, fokusiranje na kvaliteta života, ne izlečenje.

“Možemo učniti mnogo toga. Moguće je da dobijete još puno godina”, odgovarao je na pitanja koja mu niko nije postavljao, da bi se onda vraćao na poentu: “Više vas ne možemo izlečiti. Cilj nam je usporiti rak i dati vam što kvalitetniji život.” Dakle, ubrzo ćete umreti.

Gledao sam je kako prolazi noktima kroz svoju plavu kosu. Baš taj dan išla je na manikir. Tamno crvenu. Izgledala mi je jednako zdrava kao i onog trenutka kad smo se prvi put upoznali u baltimorskoj Simfoniji, pre 17 godina. I jednako predivna. Ali dok sam gledao u ljubav svog života, jasno samo mogao videti njenu budućnost. Sve one ljude o kojima sam se brinuo kao lekar. Jedne potpuno isceđene, druge sasvim žute zbog otkazivanja jetre, treće naduvane od tečnosti koja im se nakuplja u ekstremitetima, četvrte delirične zbog otkazivanja bubrega, lekova protiv bolova i metastaza na mozgu. Neki su bili stari kao Rut, mnogi puno stariji. Rut je imala 46. Sada sam opet imao tajnu koju sam morao skrivati. Gde će završiti. Kako bi mogla izgledati. Koliko bi mogla patiti dok ja stojim bespomoćno kraj nje.

Lekar nam je još rekao da ne paničimo, jer ionako ne može biti izlečena, ali da hitno mora na operaciju koja će sprečiti da joj ćelije raka destabilišu kičmu. Vidite, kičma je kao hrpa onih jeftinih plastičnih žetona za poker s malim izbočinama koji, savršeno složeni, mogu nositi ogromnu težinu. Ali ako ih rak nagrize na pravome mestu, makar malo, Rut bi mogla postati nepokretna ili izgubiti mogućnost upravljanja vlastitom probavom.

“Kao da mi neko šakom kopa po utrobi. Kao da mi mazga skače po kičmi”, tako je opisivala bolove nakon operacije. Koja je uspela i podigla je natrag u privid normalnog života. Rak je još bio u njoj, ali je barem bio izbrisan s onog najkritičnijeg mesta. Nezn lekar onda joj je odredio terapiju hormonima, uobičajeni prvi korak za mnoge žene čiji je rak podstaknut estrogenom. Bio je optimista; na tim tabletama mogla bi živeti dugo, godinama, ako upali.

Drugačiji osmijeh

Vratili smo se životu, malim stvarima. Plaža. Sumrak. Umočili bismo prste u vodu, nekad bismo ušli u okean do kolena. To je mantra mnogih ljudi koji su bolesni, i postala je i naša. Imala bi dobrih dana, imala bi loših dana, nije bilo važno sve dok je bilo ikakvih dana. Kad se oporavila od operacije i zračenja, vratila se na posao u banci. Svima, pa i najbližim prijateljima, i dalje je bila ona ista nasmešena, duhovita, blesava i brižna žena, ali čak i s druge strane sobe ja sam video da se Rutin osmeh promenio. Gornja usnica nije bila više tako visoko kao pre. Manje od milimetra, možda pola milimetra, i u toj neprimetno spuštenoj usnici koja je glumila osmeh video sam da je u dubokom bolu, da u sebi naslućuje dolazeću tamu, spoznaju da više nemamo nebrojenu količinu dana pred nama.

Početkom jeseni Rutin doktor pozvao nas je da nam kaže da su tumorski markeri porasli drugi put zaredom - rak raste i lečenje ga ne zaustavlja. Tada je pala odluka - prestaće s hormonalnim pilulama i preći na puno opasniji, otrovniji način lečenja hemoterapijom. Druga linija napada. Iako je to značilo puno više nuspojava, nismo imali izbora. Tehniku joj je objasnio njen doktor: šake i šake tableta po nekoliko puta dnevno. Nuspojave će zavisiti o toga koliko će tableta Rut fizički moći da podnesu. Tako smo došli do novog apstraktnog cilja - videti koliko tableta može podneti a da sasvim ne propadne. To bi bila naša mala pobeda na putu prema sigurnom porazu.

 
Glumatanje 

Sledećih mesec dana Rut je ušla u rutinu, kao da je gutanje punih šaka pilula i mazanje kreme za stopala, čime se sprečava kožna reakcija na hemoterapiju, nešto što svako na svetu najnormalnije radi. Nastavila je da radi, najvećim delom zato što je u tome uživala, ali i zato što je bila sigurna da bi u suprotnom odmah umrla. Nije to mislila kao hiperbolu.

S dolaskom novembra Rut je počela klonuti. Druga napadna linija radila je nešto malo, možda, a možda uopšte nije usporavala rak. Nikada neću znati. Ali je nastavila gutati te otrovne tablete, jer jednostavno nije bilo ničega drugog što je mogla raditi. Počeli smo manje živeti, a više glumatati. Kad bi prijatelji videli Rut, vešto bi skrivali svoj šok. Čak bi joj i udeljivali komplimente, da joj gubitak težine još više ističe lepotu smeđih očiju.

Tada se pojavila nova komplikacija - nadimanje u stomaku. Snimke napravljene kod specijalista ni ovaj put mi nije trebao niko interpretirati - bio je to prikaz unutrašnjosti umiruće osobe, s rakom koji je zahvatio kukove, smestio se iza bešike, pokraj bubrega i uz gušteraču. Veći deo jetre nije bio jetra, nego rak.

Povratak kući

Sva ta tečnost nakupljala joj se u stomačnoj šupljini jer jetra više nije mogla preraditi toksine iz krvi. Tada je počela uzimati lekove zbog bolova. I upravo tada, kada joj je trebalo sat ili dva samo da izađe iz kuće, umesto uobičajenih 12 minuta, Rut je odlučila da za Dan zahvalnosti moramo ići na odmor na Karibe. Pozvati sve prijatelje i porodicu. Moj argument da će biti predaleko od svojih doktora lakonski je odbacila: “A šta se to može pogoršati što već nije?” Mesec kasnije, inače, otišli smo i u Pariz.

Dole, na Karibima, brčkali smo se i odmarali. Jedan dan smo otišli na dosta tešku šetnju, koja je završila na usamljenoj plaži. Tu, tu ćeš razbacati moj pepeo jednog dana, odredila je. Jedrili smo, iako smo je dvojica morali podići na brod. Ronila je, iako smo je trojica morali spustiti u vodu. Kasnije tog dana predvodila je rođendansku pesmu za našeg sina i razrezala tortu uz more.

Kad smo se vratili kući u Njujork, stomak joj je oticao sve više i više. Razvila je neko morbidno zadovoljstvo odgovarajući na pitanja ljudi nosi li sina ili ćerku da je, zapravo, reč o raku.

“Doktor kaže da je neizlečiv”, ponekad bi dodala

Kad bi se tečnosti nakupilo previše, vadili bi je van. Pokušali su i s metodom koju sam ja predložio, umetanjem metar dugog silikonskog bajpasa, još jedna operacija koja ju je mogla ubiti. Bilo je to odmah nakon Božića, i gotovo je umrla. Lekari su dolazili u sobu, odgovarali na njena pitanja i onda se povlačili u hodnik kako bi debatovali o istini. Koju sam znao. Hemoterapija ne funkcioniše, u doktorskom slengu Rut je “pala”. Odlučili smo otići kući, na vreme za Novu godinu. Bajpas nije pomagao. A onda su joj beonjače poprimile žutu boju.

Sedeli smo u kafiću kada sam to primetio i, iako sam nastavio razgovarati s njom, poslao sam SMS kolegi s faksa: “scleral icterus”. Odgovorio je lekarskim žargonom: “U p... materinu”.

Nisam to mogao skrivati od nje. “Oči su ti žute”, izlanuo sam se.

Zateklo ju je, uhvatila je panika.

“Zašto? Šta se može napraviti oko toga”, pitala je.

Zatekla me tim pitanjem, ali i dala novi izlaz, da ne moram objašnjavati o tome kako joj jetra otkazuje. Ne znam, rekao sam, moramo ih pitati. Još jedna laž.

Ta žuta boja, prvo očiju, a onda i kože, je kao kad se na autu upali lampica za proveru motora. Žuta boja sama po sebi je nebitna, ali znači da se unutra događaju grozne stvari. Da će joj ubrzo mozak biti preplavljen toksinima koje bi jetra očistila bez problema. Bližio joj se kraj.

Razgovor sa sinom

Par dana kasnije morala je hitno kod doktora. Potpuno je dehidrirala, ali umesto da je tečnost digne, postala je delirična. Lekar se nije micao od nje tih strašnih šest sati. Nekako sam je uspeo odvesti kući. Sledeće jutro odveo sam psa u šetnju i, osećajući se kao preljubnik koji zove ljubavnicu, nazvao sam Rutinog doktora.

“Ne mogu joj dati hemoterapriju, prebolesna je. Ne mogu. Ubilo bi je”, rekao je.

“Znam.”

“Okej, hvala bogu da shvataš.”

Otišli smo do njega sledeći dan. Bila je preslaba da se iz invalidskih kolica digne na sto za pregled. Doktor se dokotrljao do nje i rekao da je bolje da pričekaju s hemoterapijom još koji dan. Moglo bi se reći da je i to bila laž, ali pre bih rekao da je to bila finta, naznaka mogućnosti koja nije moguća, da će se pojaviti nada, možda u vidu čudotvornog leka koji će pasti s neba ako se stvari poklope kako treba. Sedeo sam tamo, suurotnik u toj novoj laži.

Ovaj put, Ruth se nije dala prevariti.

“Kako ću umreti? Hoće li boleti? Hoće li me se moj sin sećati”, lagano propeta u kolicima, koliko je mogla, nizala je pitanja koja niko ne bi trebao iakda pitati.

Te subote kuća nam je bila puna prijatelja. Rut je provela dan na kauču, a naveče je našem sinu rekla da je doktori nisu uspeli izlečiti i da će mama umreti. I da će on biti dobro. I da ću ja biti dobro. Rekla mu je kuda uvek može otići kako bi bio s njom i kako će ona uvek biti uz njega, uvek i svugde.

Fantomska bol

U nedelju je utonula u san. U nedelju navečer držao sam je u rukama i rekao sam joj da je u redu da ode. U ponedeljak je umrla u mojim rukama. Nene zadnje reči bile su: “Volim te.”

Nikakav duh nije se izdigao iz njenog tela. Nikakav eterični fosforescentni entitet. Nakon što su je odneli, naslonio sam se na svoju stranu kreveta, uz napušteni prostor koji je ona bila zauzimala, uz prazninu koju je okupirala ona, moja žena, pre nekoliko sati i kroz mnoge godine. Pokrivač se spuštao prema podu, čaršavi su bili lagano zgužvani, kao da je upravo ustala iz kreveta, kao i svako jutro.

Prolazile su nedelje. Onda i meseci. Ne sećam se većine toga.

Bilo je dana kad sam bio potpuno paralizovan. I onih kad sam osećao neku bizarnu asocijalnu euforiju. Često sam razmišljao o tome šta mi je rekla prijateljica koja je izgubila muža od melanoma: “Imam puno ljudi s kojima mogu raditi svašta, ali nemam nikoga s kime mogu ne raditi ništa.”

Ispada da Holivud šalje potpuno pogrešnu sliku o gubitku i žalosti. Valovi i napadi tuge ne dolaze u predvidljivim intervalima i intenzitetima. Nisu godišnjice to što podseća na ono što ste izgubili, niti nečija tuđa sećanja, niti odlazak u restoran koji ste voleli. Pogodi vas u prodavnici, dok prolazite pokraj salate i setite se kako je vaša žena pravila Cezar salatu s krutonima premazanima belim lukom, jer je to jedina salata koju ste se dogovorili da ćete jesti. Ili kad naletite na reprizu neke serije koju ste zajedno gledali u neko blesavo zimsko popodne godinama ranije, popodne koje ste proveli zajedno. Nije to jecanje, kršenje ruku, plakanje od tuge. To je više kao bol fantomskog uda. Svrbi, probada, iako ga nema, a sve što želiš je da nikada ne ode.