Poštovani, trenutno čitate vesti iz arhive.
Alo! ima novi sajt! Kliknite ovde i pogledajte najnovije vesti!
alo.rs Svet

ISPOVEST IZ DEČJEG PAKLA:

Silovali su me stalno, neke su i ubili!

Autor: Jutarnji.hr | 21.12.2014 - 09:17:00h | Komentara: 2

Mario K. (34), profesionalni vozač kamiona iz Zagreba, oženjen, otac dvoje dece, koji je veći deo života proveo kao štićenik domova za nezbrinutu decu i u kazneno-popravnim ustanovama za maloletnike, odlučio je upravo uoči božićnih praznika da iznese svoju mučnu životnu priču koju je dosad skrivao i od vlastite porodice i duboko je potiskivao u sebi.

silovanje dečak batine Foto: Profimedia

Foto: Profimedia

Potresen vestima da se i danas u domovima za rehabilitaciju živi kao u najopasnijim zatvorima za okorele kriminalce, smatrao je da mora da progovori o groznoj stvarnosti te dece, napuštene i od roditelja i od društva – o silovanjima, premlaćivanjima, pljačkama, dilovanju droge i zataškanim ubistvima.
- Nedavno sam upoznao 17-godišnjaka čija me je bigrafija razuverila da je današnja situacija u dečjim domovima bolja nego kad sam ja bio štićenik. Saznao sam kako se, nažalost, ništa nije promenilo, od psihičkog i fizičkog do seksualnog zlostavljanja, droge i oružja kao sastavnih delova tamošnjeg života. U medijima, očito, uspevaju da prikažu samo ulepšanu fasadu. Isprva sam bio skeptičan prema nepoznatom mladiću, ali kada je krenuo da spominje dobro mi poznata imena omraženih odgajatelja, čuvara i profesora, shvatio sam da je bio u potpuno istom položaju kao ja pre 25 godina – počinje svoju ispovest Mario K. za Jutarnji.hr.
- Srećom po mene, iz svega sam izašao jači jer i mene su seksualno napastovali, tukli i vređali, što sam u međuvremenu potisnuo. Ovaj dečko je potpuno uništen, a do punoletstva mora još da preživi unutar domskih zidova, pa mi je poverio da kupuje vreme tako što inscenira rusvaj, recimo, porazbija prozore, na šta automatski zovu kola Hitne pomoći i odvezu ga u psihijatrijsku bolnicu u Jankomiru. Kao i ja, jedva čeka da ostane sam, iako na vetrometini, bez igde ikoga i ičega, ali da bi počeo novi život, slobodan od prisilnih krađa, prošenja i svih ružnih domskih navika. Prvo što sam obećao sam sebi nakon izlaska bilo je da neću to više raditi, a najveći san bio mi je da imam svoju porodicu, nađem ženu, skrasim se i živim normalno – nastavlja Mario K.
Mario K. živi u skladnom braku već 11 godina, ali još ima noćne more zbog grozota koje je proživeo u domovima.
- Osećaj za tradicionalne vrednosti usadila mi je prva hraniteljica – zvao sam je, jednostavno, baka – zahvaljujući kojoj sam stekao sve dobro i vrline u sebi – priseća se 34-godišnji Mario K, danas glava po svemu prosečne četveročlane zagrebačke porodice.
Supruga i on zarađuju za hleb za sebe i dvoje male dece, žive u njenoj porodičnoj kući u zapadnom delu grada, podjednako su omiljeni među starosedeocima u sličnim kućicama i novopridošlim vlasnicima vila iz kojih puca prekrasan pogled na metropolu. Oni kojima je ispričao samo deo svojih mračnih tajni šokirani su i u neverici se čude kako je neko sa životnim iskustvom koje je, komentarišu, previše i za najgrozomorniji filmski scenario tako – normalan. Sve bi verovatno ostalo u njegovoj zadnjoj fioci sećanja da se nije dogodio “okidač“ koji je na površinu izbacio sve demone iz prošlosti.
- Radim kao profesionalni vozač kamiona, a 6. oktobra mi se dogodila saobraćajna nesreća na obilaznici kod Bjelovara. Udario sam biciklistu koji je u bolnici preminuo i to je sve što znam jer do danas mi na moja pitanja niko od nadležnih nije dao odgovor, a meni je od tog događaja u glavi ostalo totalno pomračenje. Nije još podnesena nikakva prijava, ali saznavši da sam usmrtio vršnjaka pozlilo mi je i prijavio sam se na lečenje. Iako su me svi tešili, počev od supruge, shvatio sam da mi može pomoći samo stručna pomoć – kaže Mario.
- Samo deset dana od nesreće prijavio sam se u Jankomir jer su mi se neprekidno vrteli detalji toga kobnog dana: moja uobičajena pauza za topli kakao, listanje novina i pogled u prekrasno sunčano jutro na benzinskoj pumpi Lepirac, nastavak vožnje na praznom putu pri čistoj vidljivosti, žmigavac da zaobiđem biciklistu i tup udarac. Zakočio sam i pogledao u retrovizor, savijen, pa sam odmah shvatio da sam nešto okrznuo. Prvo sam pomislio da je reč o ptici ili kakvoj drugoj životinji jer uz put je šuma, ali kad sam došao iza kamiona, imao sam šta da vidim: na putu je ležao čovek – dodaje Mario.

silovanje dečak batine Foto: Profimedia

Foto: Profimedia

- Nepomičnog su ga odvezli u bolnicu odakle sam čuo samo da je dovezen u komi. Iz policije su mi kazali kako će se u roku od mesec dana javiti (u tom trenu još se radilo o težoj povredi), nakon čega će državni tužitelj, uobičajeno u takvim situacijama, dići kaznenu prijavu. Načinili su zapisnik i pitali me jesam li konzumirao alkohol, na šta sam im odgovorio da ga uopšte ne pijem. Svejedno, alkotestu koji je pokazivao nula promila nisu verovali pa su me poslali na vađenje krvi. Mirno sam pristao, iako me bolelo što su se prema meni ponašali ko prema kriminalcu: sto puta sam pitao kako je čovek, a niko mi nije dao odgovor. Preostalo mi je samo da angažujem advokata i da čekam. Na razgovoru u psihijatrijskoj bolnici u Jankomiru predložili su mi hospitalizaciju jer sam imao noćne more, bio danonoćno nervozan, s epizodama nesanice, netrpeljiv prema porodici… – nastavlja on.

- U takvom stanju pristao sam, samo da koliko-toliko skinem teret sa sebe. Uključio sam se u dnevni program. Oko mene je bilo pacijenata raznih profila, koji su došli zbog krađa, oružanih pljački i slično, a svi su onde dobrovoljno. Teško se otvaram, pa sam prvo slušao druge i opustio se tek kad sam se uverio kako svi govore o najdubljim tajnama iz dna duše. Tako sam tek drugi dan ispričao zašto sam došao, prvo o saobraćajnoj nezgodi, a moja dalja sećanja slučajno je evocirala devojka koja je bila žrtva oružane pljačke. Izrazila je nadu da će se njen maloletni pljačkaš popraviti u KPD-u Turopolje, na šta sam se sledio i dodao: Reći ću vam šta još nikada nikome nisam: bio sam tamo tri godine i znam da odande izuzetno retki odlaze i stasaju u normalne osobe. Jedine veštine koje tamo može da savlada je kako uspešnije da krade ili ubije čoveka, najgore od najgoreg. Sve što oni nazivaju rehabilitacijama lažne su reklame za javnost – rekao je Mario.
U KPD-u Turopolje završio je iz doma za nezbrinutu decu jer je, priznaje, krao, na šta je, kaže, bio primoran u borbi za opstanak.
- Bilo je tamo svega, od preprodaje droge i oružja do premlaćivanja i prostitucije. Kad poput mene dođeš u dom kao osmogodišnjak, najmanji si, najmlađi, najslabiji u okruženju dvostruko starijih koji su, doduše, isto tako još uvek deca, ali opaka. Ona koja, kao i ja, po pravilu posle budu zatvorena u KPD Turopolje ili na Cresu iz kojega se, govorilo se, “ne može pobeći” osim na drugi svet. Svestan sam da su ovo teške optužbe, ali iza njih stojim. Jedini dom koji mi je ostao u koliko-toliko dobrom sećanju je Lug u Samoboru. I tamo su nas psihofizički maltretirali, ali neusporedivo blaže, a uz to smo mogli da dobijemo izlazak u grad jer je, ipak, samo vaspitno-obrazovnog tipa – kaže on.
- To je jedini dom iz kojega nisam pokušao da pobegnem. Veći deo života proveo sam između četiri zida, u borbi za goli život. Kad su me u porodici bake-hraniteljice nedavno pitali zašto im to nikad nisam rekao, odgovorio sam da nisam jer znao sam: oni bi alarmirali Centar za socijalnu pomoć, ovi ustanovu u kojoj sam, ukorili bi one koji su me maltretirali, a ja bih tokom noći nastradao. Imao sam neopisiv strah pri samoj pomisli da se ikome poverim. Supruzi sam u ovih 12 godina braka prepričavao samo retke dobre anegdote iz domova. Sve loše što se događalo tek je sad saznala, ali i meni se cela priča odmotala tek pre nekoliko dana u Jankomiru. Svi su primetili da sam se uzvrpoljio u stolici i kako mi se tresu kolena jer sam ponovno sve proživeo, a reči su iz mene samo tekle – priča Mario.
- Premlaćivanje, lomljenje ruku i nogu od strane starijih štićenika dok su čuvari samo okretali glavu na drugu stranu… U svom boravku po domovima za napuštenu decu i kazneno-popravnim domovima bezbroj sam puta pomišljao na samoubistvo jer mi se često činilo da život nema nikakvog smisla. Bilo je slučajeva da deca iz kazneno-popravnih domova izađu u sanduku, a objavi se da su “nestala”, odnosno “pobegla”. Među nama preostalima znalo se da su mrtva. Neka su podlegla pritiscima i počinila samoubistvo, najčešće nakon seksualnog zlostavljanja. Namerno bi se predozirala drogom ili uzela preveliku količinu alkohola – koja litra konjaka ili neke druge žestine već je dovoljna da dete umre od trovanja alkoholom. Kod likvidacija, veći dečaci ili “stariji maloletnici”, kako ih se zove, bili su u dogovoru s čuvarima – dodaje Mario.
- Isto tako, preko čuvara u dom su stizali droga i oružje, a preprodavači su bila manja deca, od desetak godina. Dali bi ti šaku paketića, poslali te na put i ne bi smeo da se vratiš dok sve ne prodaš, tako je bilo barem u mom slučaju. Oni nisu hteli da se izlože hapšenju jer bi ih onda policija pritisla da odaju dobavljača. A nas, male klince, bilo je strah pa smo ćutali, a nismo bogzna šta ni znali. Mene su nekoliko puta uhvatili u rasturanju, ali nikad nisam otkrio “kolege”. Kad sam završio srednju školu, postao punoletan i izašao na slobodu, sreo sam neke dečke iz domova koji to što su nama činili rade sada drugoj deci. Po domovima se ne može naučiti ništa dobro, a delinkvent stvara nove delinkvente zaključio sam na grupnoj terapiji u Jankomiru – kaže Mario.

Tagovi:

Poslednji komentari
  • Bora Vreme: 21.12.2014 10:47h

    jadnicak,,,takve koji su silovali decu i koji to i dalje rade,,blaga je kazna smrtna,,,

  • Tatjana Vreme: 21.12.2014 21:25h

    Strasno! Nemam reci. Uzas!

Pogledajte sve komentare

Pogledajte pravila za pisanje komentara

Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni.
Molimo čitaoce alo.rs da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila.
Strogo je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara.
Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.
Redakcija alo.rs ima pravo da ne odobri komentare koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije alo.rs.
Administratorima se možete obratiti ovde: online@alo.rs
alo.rs VIP