„Ja sam nesrećan čovek i nemam nikoga svoga. Ona mi je sve, brat, sestra, drug, prijatelj, sve. I onda u tom smislu, možete tu vezu pričvrstiti“, ispričao je stogodišnji Jovan iz Sarajeva agenciji Anadolija.

Kažu da su na prvi pogled otkrili da su jedno drugom srodne duše.

„Po celi dan smo zajedno. Čitamo novine, slušamo radio, pričamo. Mi imamo mnogo zajedničkog, srodne smo duše. Tako smo se i počeli družiti. Ja sam čitala novine, a potom ih njemu nosila. Kroz to smo se približili, počeli smo se družiti i 17 godina smo zajedno“, rekla je Fahira Turković.

Teško stanje i nesrećne okolnosti su ih dodatno zbližili.

„Bio je rat, užas, svakog časa čekaš kad će te ubiti. Osim toga, Fahira je intelektualac, što je meni odgovaralo. Većina ljudi ovde me ne razume. Čovek sa čovekom može, a čovek sa nečovekom ne može“, kazao je Jovan.

Veoma su vezani, i kako Fahira kaže, svaki dan provode zajedno. Zajednička interesovanja su pomogla njihovom dugogodišnjem odnosu. Kada se probude, Jovanović sa novinama dođe u njenu sobu, zajedno ih pročitaju, nakon čega razgovaraju.

„Onda opet dođe u pet posle podne i bude do sedam. Ne bi bio dom isti da nemamo jedno drugo. Uvek mu govorim 'Šta bih ja bez tebe?' On je prema meni toliko pažljiv, brižan i dobar. Teško bih bez njega mogla“, naglasila je Turković.

Jovanović je dodao: „Ja sam nesrećan čovek i nemam nikoga svoga. Ona mi je sve, brat, sestra, drug, prijatelj, sve. I onda u tom smislu, možete tu vezu pričvrstiti.“

Fahira i Jovan jedno drugom stalno pomažu i veoma su pažljivi što im mnogo znači.

„Jednom prilikom sam bio 16 dana u bolnici, a ona me je 11 puta posetila. Ima visok krvni pritisak, a topio se asfalt na cesti kad je dolazila“, rekao je Jovan.

„Sama sam mu išla u posetu. I ja sam pretprošle godine bila na operaciji žuči, a Jovo mi je došao pet puta. Još ga obe noge izdaju, a on je tako rizikovao i dolazio meni“, dodala je Fahira.

Jovanović je zbog problema sa nogama već devet godina vezan za dom. Ranije su posećivali pozorišta, izložbe, odlazili u šetnje i na izlete. Sada nisu u mogućnosti da napuštaju dom zajedno, ali Jovan je priznao da, držeći se za gelendere, svaki dan uspe doći do svoje srodne duše kako bi provodili vreme zajedno.

Jovan je preživo pet ratova, a radio je u školi koja mu je bila smisao života. „Nisam se bavio politikom, ali uvek imate neprijatelje. Progonili su me strašno, čudo je da sam doživeo ove godine, to je za ispitivanje u institutu. Rođen na kamenu, živeo na kamenu. Ali jesam pronašao sreću kad sam došao ovde i upoznao Fahiru“, ispričao je Jovan.

Bezrezervnom podrškom i pažnjom koju pružaju jedno drugome, u doba interesa i materijalizma, Jovan i Fahira vraćaju nadu u vrednost čistih osećanja između dvoje ljudi.